4 Nov 2013

Lore (Cate Shortland, 2012)


Nastala u australijsko-nemačkoj koprodukciji, a zasnovana na romanu The Dark Room (Mračna komora) britanske književnice Rachel Seiffert, posleratna drama/roudmuvi Lore pruža uvid u živote "Hitlerove dece" nakon pada Trećeg rajha. Naslovna junakinja, petnaestogodišnja Hannelore (u izvrsnom tumačenju Saskije Rosendahl), zajedno sa mlađom sestrom i trojicom braće, odlazi na prinudno putešestvije po razorenoj zemlji, ne bi li, prema majčinim uputstvima, stigla do bakine kuće nadomak Hamburga. Kada im se pridruži enigmatični Thomas (odlični Kai Malina), mladi Jevrejin iz koncentracionog logora Buhenvald, rastrzana je između potrebe za zaštitnikom i još uvek tinjajućeg antisemitizma. Vaspitavana u nacističkom duhu, moraće da se suoči sa gorkom istinom - da su je tokom čitavog detinjstva hranili lažima.

Emotivnu i pronicljivu priču o preranom odrastanju i seksualnom sazrevanju, prihvatanju haotične stvarnosti i preuzimanju preteškog tereta odgovornosti, rediteljka Cate Shortland (kojoj je ovo tek drugi celovečernji film) znalački oblikuje kao sumornu, uznemirujuću i fragmentiranu antibajku, iz koje su odstranjeni svi natprirodni elementi. Po ugledu na Terrencea Malicka, prevashodno se oslanja na glasan šapat zrnastih impresionističkih slika, neretko naglašavajući kontrast između ljudskih zlodela i opojne lepote prirodnog okruženja. Bilo da pokazuje maglom obavijenu Crnu šumu, hladnu i nepreglednu kaljugu, privremena skloništa za preživele ili ruševine sa leševima po kojima mile mravi, ona demonstrira istančan osećaj za detalj, fetišizujući krupan plan. Izranjavanom kožom svojih (nedužnih) junaka ukazuje na njihov očaj i duboke psihološke ožiljke, a u slučaju zbunjene i dezorijentisane Lore i na potisnuti gnev, koji devojka konačno ispoljava u briljantnoj, simbolima protkanoj završnici. Ulogu direktora fotografije poverava Adamu Arkapawu, koji je u radu sa ručnom kamerom sigurniji od, recimo, Bena Richardsona, jednog od krivaca za epileptični Beasts of the Southern Wild, te gledaoca vraća u prošlost i stavlja u položaj neposrednog učesnika nemilih događaja. U izgradnji kakofonične tragedije, Shortlandova se podjednako dobro služi i evokativnim muzičkim skorom Maxa Richtera i upečatljivim zvučnim dizajnom - onih nekoliko pucnjeva dugo odzvanja u ušima...

No comments:

Post a Comment