Sredinom poslednje decenije XX i početkom XXI veka pojavila su se tri eksperimentalna animea zbog kojih vam dođe da se zapitate: Postoji li u mačijoj dlaci neka supstanca koja japanske stvaraoce pokreće na načine nezamislive ostatku sveta? Prvi je nadrealistički biopic Ihatōbu gensō, Kenji no haru, drugi crnohumorna fantazmagorija Nekojiru-so, a treći je multižanrovska ekstravaganca Tamala 2010 (na Zapadu sa podnaslovom A Punk Cat in Space).
Pozajmljujući osnovne motive iz Pynchonovog romana The Crying of Lot 49 (Objava broja 49) i Wildeove bajke The Happy Prince (Srećni princ), enigmatični autorski par t.o.L (trees of Life, aka trees asylum) isporučuje jedinstveni amalgam naučne fantastike, dramedije, fantazije, misterije i, na prvi pogled, non sequitur pustolovine u duhu postmoderne. Slojevita i iznenađujuće linearna priča polazi od ideje da je za preporod potrebna žrtva, bavi se problemima identiteta u raljama divljeg kapitalizma i mahnitog konzumerizma, teorijom zavere i tajnim religioznim organizacijama, a usredsređuje se na ćudljivu jednogodišnju macu poganog jezika, blaženo (ili samo prividno?) nesvesnu sopstvenog značaja u kreiranju budućnosti galaksije Feline.
Glavnu junakinju upoznajemo već u prvih pet minuta, nakon prostorno-vremenskog skoka, koji nas iz Verone 1492. prebacuje u tokijski okrug Meguro 2010. Najverovatnije podstaknuta razglednicom sa logom Catty & Company, kolosalnog konglomerata koji kontroliše informacije i 96,725% bruto svetskog proizvoda, Tamala odlučuje da poseti sazvežđe Orion. Ostavljajući za sobom majku usvojiteljku, "jebenu anakonda kučku" koja namerava da je zameni za persijanera, seda u spejs šatl i kreće na kosmičko putešestvije. Zahvaljujući intervenciji "poštara" spomenutih moćnika, ono se ne odvija po planu, pa Tamala dospeva na planetu Q (Question?), u Grad Mržnje, gde će uz pomoć macana Michaelangela, koji Eastwoodove vesterne voli više i od parenja, i zombifikovanog dr. Nominosa, otkriti svrhu svog postojanja.
Mjaučući u metaforama, rediteljski duet vas neprestano i nemilosrdno bombarduje pop-kulturnim referencama, počev od Ramba, preko blaxploitation filmova, kultnog mjuzikla Pink Floyd: The Wall i Kubrickovog horor klasika The Shining, pa sve do shoot 'em up igara poput Cosmic Invaders i MTV spotova. Iako im je ovo ekscentrično i (samo)ironično ostvarenje prvenac, beskrajno duhoviti "toLovci" K. i kuno vešto ispredaju narativne niti i upliću ih u slagalicu za koju pružaju delimično rešenje, donoseći upečatljive likove.
Kroz ćaskanje dvojice transvestita u kafiću Iscra, posredno saznajemo o stanju getoiziranog društva, a biseksualni i sadistički nastrojen policajac, pas Kentauros, ukazuje na opšte bezakonje. Neretko izbezumljen izraz Michaelangelovog lica mogao bi se protumačiti kao oličenje očekivane reakcije gledalaca, dok se u Tamalinoj "pohotljivosti" i dvosmislenim replikama ogleda princip funkcionisanja potrošačke mašinerije. Od svih pozajmljivača glasova, najviše pohvala zaslužuje Hisayo Mochizuki, čija deadpan gluma doprinosi neodoljivosti krznene bezobraznice, naročito prilikom izgovora psovki na engReskom.
Uprkos ljupkosti dizajna, daleka i za nijansu sofisticiranija rođaka Bakshijevog Fritza nije namenjena najmlađoj publici, mada bi to iz dosadašnjeg opisa trebalo da bude jasno. U oslikavanju alternativne stvarnosti, mali tim animatora oslanja se na radove pionira (jap)animacije, primenjujući vrlo jednostavnu tehniku, tako da anime podseća na (pretežno) crno-belu i obuzdanu verziju flash serijala Happy Tree Friends. A možda će vam se na trenutke učiniti da gledate neku od epizoda Fleischerovog crtaća Betty Boop, posmatranu kroz prizmu psihodelije 60-ih i 70-ih. Kako god bilo, kompozicija gotovo svakog frejma, ma koliko minimalističkog, neosporno je vrhunska, a kao najatraktivnije izdvajaju se scena regeneracije i (ključna) sekvenca u podrumu muzeja, tokom koje Tamala otkriva mural na tragu čuvenih triptiha Hieronymusa Boscha.
Košmarni svet iz Tamaline podsvesti, koja pripada drevnoj boginji Tatli, prikazan je u kompjuterski modelovanim vinjetama, a kao inspiracija za iste poslužili su Langov Metropolis, Scottov Blade Runner i Oshiijev Kōkaku Kidōtai. Sučeljavanjem dijametralno različitih stilova stavljen je akcenat na borbu između tradicionalnog i savremenog, ali i na njihov uzajaman uticaj i neizbežno prožimanje u "kotrljanju" ka neizvesnom cilju. Nenametljiv muzički skor, koji potpisuju članovi t.o.L-a, prefinjena je kombinacija elektronike, fanka i grandž popa, a nadoknađuje odsustvo, odnosno svedenost boja. Raskošnijim koloritom, kojim specifična (pop-art?) estetika nimalo nije narušena, može se pohvaliti dvodelna (nažalost, neprevedena) OVA iz 2007-e, koja prede na još čudnijim frenkvencijama.
Ukoliko ste ljubitelj mačaka i/ili uživate u vratolomijama japanskih filmotvoraca (imali oni ili ne veze sa anime industrijom), Tamalu 2010 morate videti. Pružiće vam nezaboravan doživljaj... i naneti tek poneku bezazlenu ogrebotinu.
No comments:
Post a Comment