"Mašta je svetlost sveta."
Drama i misterija Panna zázračnica (Čudesna devica) nastala je u režiji Štefana Uhera, jednog od najistaknutijih predstavnika čehoslovačkog novog talasa, prema istoimenoj noveli i scenariju književnika, publiciste i esejiste Dominika Tatarke. Alegorična priča, smeštena u neki slovački grad tokom II svetskog rata, govori o neiscrpnoj moći, čistoti i gubljenju nevinosti imaginacije, a posvećena je slobodi stvaranja, u prošlosti (ali i danas) često sputavanoj od strane moćnika.
Idiosinkratičan, poetičan, ekscentričan i povremeno zbunjujuć, film prati grupu umetnika (i jednog uspaljenog frojdovca) koji postaju opsednuti Anabellom (Jolanta Umecka), enigmatičnom lepoticom tužnog osmeha. Neposredno nakon njenog pojavljivanja, uočavaju se dve narativne niti, čijim nekonvencionalnim preplitanjem nastaju neobične i promenljive strukture. Jednu ispreda kapriciozni slikar Tristan (Ladislav Mrkvicka), koji traži odgovor na pitanje kako naslikati prazninu, a drugu usamljeni vajar Gavran (Otakar Janda), rastrzan između sopstvenih želja i nametnutih mu zadataka. Zajedno sa svojim "saborcima", oni odbijaju da prihvate trenutno stanje stvari, bežeći u iluzorni svet, tako da nije moguće jasno ustanoviti granicu između sumorne stvarnosti i apsurdnim humorom začinjene fantazije. Zahvaljujući (pozitivnoj?) energiji koja proizilazi iz antikonformističkog stava glavnih junaka i njihovih sanjarenja, samo u par navrata se stiče utisak da se radnja odvija u zemlji pod nacističkom okupacijom.
Lik Anabelle osmišljen je kao otelovljenje apstraktnog entiteta - kreativne snage, kolektivnih snova i/ili potisnutog libida stvaralaca zanesenjaka. Zarobljavajući srca onih sa kojima dolazi u dodir, podstiče tanane emocije i lagano se preobražava u predmet žudnje. Predstavlja nedostižni ideal žene i nepresušni izvor nadahnuća. Paradoksalno, u isti mah je i devica i kurva, ni čedna, ni razvratna. Mogla bi joj se pripisati i uloga smrti, s obzirom na to da je, osim u Gavranovim mislima, odevena u crninu. Bliska i daleka, Anabella donosi i nemir i spokoj, plašeći se jedino, kako sama kaže, buđenja u osvit sudnjeg dana.
Kada je vizuelizacija u pitanju, Uher ogromnu pažnju posvećuje scenografskim rešenjima, naročito uređenju unutrašnjih prostora, kojima dodeljuje simboličku vrednost. Kao svojevrsne portale ka dimenziji mašte koristi reflektujuće površine, aludirajući i na čuvenu scenu prolaska kroz ogledalo iz Pesnikove krvi (Le Sang d'un Poète). Iako je njegov nadrealizam pitomiji od Cocteauovog, ovom ostvarenju ne nedostaje bizarnih sekvenci, kakve su, recimo, antički vojnik za telefonom, paljenje sveće na vodi ili ona u kojoj Tristan neočekivano ispoljava animalnu prirodu. A za neodoljiv šarm Čudesne device zaslužan je i harmoničan spoj očaravajuće crno-bele fotografije Stanislava Szomolányija i nenametljivog muzičkog skora Ilje Zeljenke.
No comments:
Post a Comment