3 Sep 2013

Yume no ginga (Sōgo Ishii, 1997)


Eksperimentalna psihološko-romantična drama/misterija Yume no ginga (Lavirint snova ili u bukvalnom prevodu, Galaksija snova) pripada novoj fazi u Ishiijevom stvaralaštvu, tj. onoj grupi filmova u kojoj se nalaze relaskirajuća minijatura Shiatsu Ōja i atmosferični triler Angel Dust. Inspirisana kratkom pričom Yumena Kyūsakua, a snimljena u duhu novog talasa, svog tvorca predstavlja kao visprenog hipnotizera koji vas, kao što naslov nagoveštava, uljuljkava u stanje slično parališućem snu.

Intrigantna priča o iracionalnoj ljubavi odvija se sredinom prošlog veka, na liniji gradskog prevoza, koja simbolizuje dosadom ispunjen život glavne junakinje. Zaposlena kao kondukterka, Tomiko robuje rutini svakodnevnice, sve do pojave novog vozača Niitake, bivšeg verenika njene najbolje prijateljice i koleginice Tsuyako. U pismu koje šalje neposredno pre smrti (u saobraćajnoj nesreći), Tsuyako izražava sumnju da Niitaka namerava da je ubije, što uz brojne glasine u Tomiko budi želju za osvetom. Međutim, svi njeni planovi padaju u vodu (ili bolje reći, pod točkove) onog trenutka kada shvata da prema sumnjivom mladiću gaji iskrena osećanja i da on u njoj budi avanturistički duh.

Posredstvom prelepih, natmurenih i hladnih crno-belih fotografija (Norimichi Kasamatsu), reditelj stvara depresivnu atmosferu i gotovo neprobojnu opnu oko introvertnih protagonista, potiskujući im misli i emocije duboko unutar začaranog kruga košmarne stvarnosti. Zadebljanje čaure oko potisnute energije postiže pomoću dugih perioda neprijatne tišine i zlosutno-ambijentalne muzike Hiroyukija Onogawe, koji pri pletenju guste mreže eteričnih melodija verovatno crpe inspiraciju iz dela velikog Tōrua Takemitsua.

Tradicionalna narativna sredstva Ishii primenjuje na potpuno nekonvencionalan način, čineći da čak i najbanalniji dijalozi i Tomikoine pisane ispovesti zvuče kao čista poezija. Letargičnim ritmom, kojim se smenjuju brižljivo komponovane scene, gledaočevo strpljenje stavlja na probu, a iza maske prošlosti vešto sakriva pojedine boljke savremenog čoveka, pa nije puka slučajnost to što prividno jednostavne, a zapravo zahtevne uloge poverava mladim glumcima. Preslatka Rena Komine odlično se snalazi kao krotka i uplašena Tomiko, koja ne ume da definiše šta je to čemu stremi, dok je Tadanobu Asano siguran kao enigmatični Niitaka, uzdržani "homme-fatale" zamišljenog pogleda. Snažna napetost između njih dvoje povremeno dostiže tačku ključanja, a posledica je neadekvatne komunikacije između likova koje tumače. Kao da su oboje prokleti, oni ćutanjem prizivaju tragediju...

No comments:

Post a Comment