Pored remek-dela kao što su Boja nara (Sayat Nova, 1968) i Andrej Rubljov (Андрей Рублёв, 1971), značajno mesto u sovjetskoj kinematografiji zauzima još jedna biografska drama zadivljujuće lepote. U pitanju je nadahnuto ostvarenje Pirosmani, posvećeno naivnom slikaru Nikolaju (Nikolozu) Aslanoviču Pirosmanišviliju (1862-1918).
Skrivajući komentare o stanju u ondašnjem gruzijskom društvu i kulturi iza jedva prozirne zavese prošlosti, Georgi Šengelaja donosi tragičnu priču o svim velikim umetnicima, samoukim ili školovanim, koji su "zastali u grlu života", stekavši slavu tek nakon smrti. Kroz nekoliko epizoda iz Pirosmanijevog (naizgled besciljnog) tumaranja po Tbilisiju, čije su oronule dućane i mehane krasili njegovi radovi, autor uspešno opisuje neraskidivu vezu između nesrećnog stvaraoca i tvorevina koje svedoče o neospornom talentu.
Neizlečivi asketizam, nerazumevanje bližnjih, odavanje alkoholu, sujeta učenijih kolega i (legendarna) neuzvraćena ljubav misteriozne francuske igračice Margarite navedeni su kao neki od osnovnih pokretača propasti dobroćudnog i humanog, ali ćudljivog i razočaranog Nikolaja. Glavna uloga poverena je naturščiku Avtandilu Varaziju, koji usamljenog i pomalo enigmatičnog "brata po struci" oživljava uz minimalan napor, sa sigurnošću daleko iskusnijeg glumca, preuzimajući pri tom i zasluge za briljantnu umetničku režiju.
Film neprestano fascinira kompozicijom kadrova, pedantno skrojenih po ugledu na Pirosmanijeve turobne slike, obojene melanholijom i nostalgijom, podsećajući na Paradžanovljeve tableaux vivants. Posebno upečatljiva i magična je scena u kojoj, vraćajući se u rodni kraj (po dobrom vinu čuven Kaheti), slikar sanjari o bezbrižnom detinjstvu i sreće dvojicu pastira - prvog u crnini, pored crnih ovaca i crnog ovčara, a drugog u beletinama sa belim stadom i u društvu belog psa, sve u pratnji opojnih etno melodija. Sa približavanjem završetka, atmosfera postaje sve depresivnija, čemu doprinosi i ponavljanje svojevrsnog rekvijema, elegičnog komada odsviranog na orguljama...
Aaa neko se konacno setio da spomene ovaj genijalni film i genijalnog slikara koji je preminuo kao poslednji sirotan, za zivota ne prodavsi nijednu sliku. Svaka cast :)
ReplyDeleteAko bude prilike da neko procita, ima vrlo lepa prica o Pirosmaniju koju je napisao Konstantin Paustovski (Marija Cerni i druge price, izdavac Bernar).