7 Feb 2013

Blancanieves (Pablo Berger, 2012)

Ne računajući dva, sudeći po trejlerima beznačajna, direct-to-DVD naslova, avanturu Grimm's Snow White i horor Snow White: A Deadly Summer, tokom 2012-e pojavile su se čak tri adaptacije/dekonstrukcije bajke Schneewittchen braće Grim. Hronološki poslednja, ali najinventivnija i najatraktivnija jeste smela verzija španskog reditelja i scenariste Pabla Bergera, tragikomična gotska melodrama koja gledaoca vraća u prvi kvartal XX veka, pružajući mu mogućnost da oseti magiju evropskog nemog filma. Odevena u tradicionalno andaluzijsko ruho i začinjena suptilnim referencama na klasike sedme umetnosti i one za laku noć, poznata priča deluje svežije nego ikad, dok se u obradi osnovnih motiva ogledaju Bergerova dovitljivost, promišljenost i blago pomeren smisao za humor.


Kralj je imućni toreador Antonio Villalta (Daniel Giménez Cacho) koji, nakon nezgode u areni, postaje kvadriplegičar i udovac. Njegova supruga, prominentna flamenko pevačica i plesačica Carmen de Triana (Inma Cuesta) umire prilikom preranog porođaja, dajući život devojčici koja od nje nasleđuje ime, talenat za pokret i lepotu. Zla maćeha je medicinska sestra Encarna (briljantno opaka Maribel Verdú), prepredena i svirepa oportunistkinja koja preuzima kontrolu nad onesposobljenim Antonijom. Lovac je njen pokorni ljubavnik i podanik, magično ogledalo zamenjuju slikar (koji izrađuje portret po narudžbi) i modni fotografi (koji obećavaju sliku na naslovnoj strani časopisa), a patuljci, njih šestorica (ili šestoro, ako Josefa nije transvestit), putujući su borci sa bikovima. Blancanieves, odnosno Carmen, koju tumače preslatke i, uprkos nedostatku iskustva, sigurne Sofía Oria (u detinjstvu) i Macarena García (u ranoj mladosti), postaje prva toreadorka u imaginarnom svetu iz prošlosti i nakratko dostiže očevu slavu...


Izopštavanjem šarmantnog (ili bilo kakvog) princa i naglašavanjem Carmeninog uspeha u poslu koji se smatra muškim, autor ruši stereotipe o polovima, ne oduzimajući nimalo od ženstvenosti glavne junakinje. Oblikuje je kao istovremeno nežnu i snažnu, psihološki stabilnu individuu, dovoljno hrabru da se suprotstavi Encarninoj tiraniji. Neki od poteza koje povlači mogli bi olako da budu žigosani kao feministički, iako njima, a pogotovu završnim, zapravo ukazuje na zlostavljanje žena, jedan od gorućih problema u Španiji. Iz tog razloga nije sasvim slučajna odluka da snimi film u kome Snežana "neće govoriti", budući da u brojnim slučajevima, zauvek ućutkane žrtve ne mogu da svedoče protiv nasilnika. Opomena društvu nespremnom da se suoči sa crvima koji ga iznutra izjedaju dobija na oštrini u žalosnom, gorkom i pomalo morbidnom epilogu, koji predstavlja najveće odstupanje u odnosu na izvorni materijal. Bez obzira na odstranjivanje elemenata fantazije, Berger se prema originalnom delu odnosi sa dužnim poštovanjem, ispredajući koherentan narativ i demonstrirajući zavidno umeće sa alatom koji mu je na raspolaganju. Zahvaljujući ekspresivnoj glumi čitave postavke, očaravajućim kostimima Paca Delgada, velelepnoj fotografiji Kika de la Rice i raskošnom muzičkom skoru Alfonsa de Vilallonge, koji nosi sav teret svedenosti dijaloga, Blancanieves izgleda i zvuči nezaboravno, a svaka emocija obojena je iskrenošću...

No comments:

Post a Comment