13 Aug 2013

Himiko (Masahiro Shinoda, 1974)

 
Opskurna šamanska kraljica Himiko (ili Pimiko) predmet je brojnih naučnih debata u Japanu, gde je neki istoričari poistovećuju sa caricom Jingū, koja je bila regent tokom prve polovine III veka nove ere. U kineskim tekstovima opisana je kao moćna čarobnica, koja uz hiljadu sluškinja i jednog slugu, posrednika u komunikaciji sa plemstvom i stranim izaslanicima, obitava u strogo čuvanoj palati. Legende u kojima je povezuju sa Yamatohime-no-mikoto, kćerkom cara Suinina i osnivačicom hrama posvećenom boginji Amaterasu, vrlo verovatno su Masahiru Shinodi poslužile kao glavni izvor inspiracije pri stvaranju mita o poreklu savremenog japanskog društva.

Predstavljajući Himiko kao lažnu proročicu, jogunastu despoticu i strastvenu ženu, koju seksualna opsednutost polubratom Takehikom uvlači u vrtlog ludila i vodi u smrt, reditelj traga za suštinom karaktera svog naroda i bavi se tesnom povezanošću religije i političkih mahinacija. Osvrće se na svrgavanje kralja, koji se usudio da posumnja u "reč božju", potpuni prelazak na matrijarhalno uređenje i oružani sukob između obožavalaca boga sunca i boga zemlje, izazvan incestoidnom vezom. Siguran, neometan i brižljiv u smeloj dekonstrukciji prošlosti, isporučuje nekonvencionalno delo koje balansira između avangardnog teatra i hotimično izveštačene pseudo-istorijske melodrame. U rešavanju zagonetke oko Himiko pomaže mu scenaristkinja Taeko Tomioka, sa kojom je napisao i inventivni Shinjū: Ten no amijima (Dvostruko samoubistvo, 1969) i sa kojom će se udružiti još par puta, na filmovima  Sakura no mori no mankai no shita (Ispod procvalih trešanja, 1975) i Yari no gonza (Gonza kopljanik, 1986).
 
 
Glavnu ulogu, baš kao i u mnogim ostvarenjima sa njegovim potpisom, Shinoda poverava svojoj supruzi, Shimi Iwashiti, koja s lakoćom donosi "šizofreni" lik žrtve ljubavi i okrutne vladarke. Ništa manje značajne nisu ni glumačke bravure Rentarōa Mikunija (Nashime, Himikoin savetnik), Masaa Kusakarija (Takehiko) i Rie Yokoyame (zavodljiva sveštenica Adehiko). Snažan utisak ostavlja i performans trupe Tatsumija Hijikate, oca butō plesa. Upadljivo našminkani i odeveni poput otpadnika iz neke alternativne dimenzije, oni se pojavljuju u ključnim trenucima, premošćavajući emotivne jazove i nagoveštavajući promene zgrčenim pokretima i bizarnim grimasama.

Minimalistička scenografija, kojom dominiraju geometrijski pravilni oblici, i jednostavni kostimi čistih boja, lišeni suvišnih detalja, upućuju na veliku kreativnu slobodu umetničkog direktora Kiyoshija Awazua. Himiko je moćna bujica velelepnih, a katkad i uznemirujućih vizuelnih kompozicija, uslikanih kamerom nepogrešivog Tatsua Suzukija, koji je često sarađivao sa prominentnim avangardistima, kao što su Toshio Matsumoto i Shūji Terayama. Nadahnute slike protkane su kakofoničnim skorom muzičkog genija Tōrua Takemitsua, koji folklorne melodije zemlje izlazećeg sunca preobražava u prigušene krikove tragedije. Tenzija na relaciji tradicionalno-moderno kulminira u anahronističkoj završnici, na tragu one iz Jancsovog Szerelmem, Elektra.

Eksperimentalan i hiperstilizovan, ovaj film će sigurno prijati gledaocima naviknutim na ćefove predstavnika novog talasa, što naravno ne znači da je ostalima zabranjeno da probaju...

No comments:

Post a Comment