10 Aug 2013

Byzantium (Neil Jordan, 2012)


"There comes a time in life when secrets should be told."
Skrivajući se od demona prošlosti, koju jedna želi da zaboravi, a druga ne može da izbriše iz sećanja, dve enigmatične i potpuno različite žene pronalaze utočište u priobalnom gradiću. Clara (Gemma Arterton) zavodi Noela (Daniel Mays), dobroćudnog i naivnog naslednika zapuštenog motela Byzantium, preobražavajući gostionicu u burdelj. U pegavom konobaru Franku (Caleb Landry Jones), koji se godinama bori sa leukemijom, Eleanor (Saoirse Ronan) otkriva srodnu dušu, jedinu osobu kojoj može da se poveri (doduše, tek nakon dugog premišljanja). Obe cure su vampirice, rođene pre više od dva veka, jedine od svoje sorte...

Byzantium je simbolima prožeto, feministički intonirano i vizuelno atraktivno ostvarenje, kojim se Neil Jordan (u izvesnoj meri) vraća hororu, stvarajući sopstveni (ili irskim legendama inspirisan?) mit o vampirima. Približavajući ih ljudima toliko da izraz "deca noći" gubi smisao, reditelj se poprilično udaljava od konvencija žanra, a razrešavanje misterije njihovog porekla prepušta gledaocu, kome pruža nekoliko osnovnih informacija. Ispredanjem i gustim preplitanjem dveju pripovedačkih niti postepeno vas uvlači u (ne)život prokletih junakinja, tvrdeći da je svakome od nas potrebna priča kako bismo sebe definisali. (Sve do eseja u kome konačno razotkriva istinu o sebi, nenamerno izazivajući tragične posledice, Eleanor iznova ispisuje stranice dnevnika, a potom ih cepa i prepušta vetrovima.)

Poetični scenario Moire Buffini, zasnovan na pozorišnom komadu A Vampire Story, koji je takođe napisala, deluje kao fini spoj gotske i savremene novele. Uz velike ambicije zamišljen je kao studija karaktera, koja u prvi plan ističe unutrašnje konflikte kako glavnih, tako i sporednih likova. Usredsređujući se na disfunkcionalni, tajnama i besmrtnošću opterećen odnos između majke (Clare) i kćeri (Eleanor), Buffini se bavi položajem pripadnica lepšeg pola u društvu kojim upravljaju muškarci (i mizogino bratstvo krvopija). Iako na tom polju ne donosi ništa radikalno, na račun njenih, ne naročito originalnih ideja ne mogu se uputiti značajnije zamerke.

U tumačenju raspojasane femme fatale, koja se rano upoznala sa "čarima" najstarijeg zanata, neodoljiva Gemma pleni šarmom, harizmom i seksepilom, dok se mlađana Saoirse vešto snalazi u ulozi večite šesnaestogodišnjakinje, introvertne i ćutljive, ali mudrije nego što njen izgled sugeriše. Bucmasti Mays i žgoljavi Landry Jones podjednako su uverljivi, pri čemu je ovaj potonji simpatičniji kao Frank negoli Syd March iz neoprostivo monotonog prvenca Cronenbergovog sina. Ostatak glumačke postave nimalo ne zaostaje za spomenutom četvorkom, uprkos skučenosti prostora. Pored sjajnog kastinga i sigurne režije, kvalitetu filma doprinose i mračno-melanholična atmosfera, svrsishodni specijalni efekti, nenametljiva muzička pratnja i odlična fotografija, na kojoj je sivilo okruženja razbijeno neonskim svetlima i ponekom sočnom bojom. Kao posebno upečatljiva (i morbidno-erotična) izdvaja se scena u kojoj se delirična Clara kupa pod grimiznim vodopadom...

No comments:

Post a Comment