"Life is just a long and terrible sadness."
Uvrnuti, hiperstilizovani i hotimično kičasti prvenac Wisita Sasanatienga najpreciznije definiše kritičar Nathan Lee u recenziji za Village Voice, kao "spoj radioaktivnog vesterna i mutantne melodrame, sa nagoveštajima spektakularnog mjuzikla, koji zauvek potisnut zuji ispod površine." A nisu daleko od istine ni njegove tvrdnje u vezi sa "sintetičkom iskrenošću" i niskom emotivnom rezonancom...
Kao izvore inspiracije, reditelj navodi ostvarenja Sergia Leonea i zemljaka Rattane Pestonjija, koji se smatra ocem tajlandske kinematografije, mada je lako uočljiv i uticaj pop-arta, teatralnih vragolija Seijuna Suzukija i ultranasilnih ludorija Quentina Tarantina. Potopljen u mutnim vodama anahronizama i začinjen tongue-in-cheek humorom, ovaj vizuelno zavodljivi meta-film, postmodernistička omaž-parodija, rezultat je smelog eksperimentisanja.
Zahvaljujući intenziviranju kolorita u procesu postprodukcije, odnosno otrovnim nijansama dominantne ružičaste i tirkizno zelene, postignut je nezaboravan izgled starih, ručno obojenih fotografija ili platana impresionista doslikanih kičicom Andyja Warhola. Već u prvih par minuta, Sasanatieng nas zasipa očaravajućim kompozicijama, sa neveselom Rumpoey kao centralnom figurom. Što zbog njene lepote (i sjaja suza koje joj se slivaju niz rumene obraze), a što zbog raskoši "ozračenog" okruženja, ona svakim narednim pojavljivanjem oduzima dah. Iako pitome po holivudskim (pa i azijskim) standardima, ništa manje impresivne nisu ni scene obračuna, pogotovu duel naslovnog junaka i ljubomornog Mahesuana ispred oslikane pozadine na tragu scenografije iz Kobayashijevog briljantnog horor omnibusa Kaidan.
Ispod omamljujućih slika, uokvirenih morikoneovskim orkestracijama i tugaljivim baladama o zurenju u mesec, hladnom vetru i treperenju srca, krije se pitka priča o časti, osveti i ljubavi, uskraćenoj zbog klasnih razlika. Ismevajući razne stereotipe, autor prekida narativ dugim flešbekovima i donosi likove koji neretko podsećaju na iskarikirane junake iz crtaća. Skoro sve vreme, utučena Rumpoey (Stella Malucchi), kćerka guvernera, provodi u iščekivanju svog dragog Duma (inače simpatije iz detinjstva), koji je spašava u nekoliko navrata. Međutim, ona ne zna da je Dum (Chartchai Ngamsan) prinudni član bande naoružanih odmetnika pod vođstvom okrutnog Faija (Sombat Matanee), negativca nalik Charlesu Bronsonu, i da sada žari i pali pod imenom Crni Tigar. Pravdoljubivi kapetan policije Kumjorn (Arawat Ruangvuth), koji odlučuje da stane na put Faijevoj družini, postaje Rumpoeyin verenik, a Dumov nesrećni život dodatno komplikuje prepredeni Mahesuan (Supakorn Kitsuwon), kauboj iscrtanih brčića i zlokobnog osmeha.
S obzirom na to da se pojedini glumaci po prvi put pojavljuju na filmu, njihov učinak je zadovoljavajuć i u skladu sa Sasanatiengovom vizijom, artificijelnim, ali autentičnim i zabavnim melanžom naizgled nespojivih sastojaka. Rascvetavanje glava, tajlandski svadbeni običaji, razmena nežnih reči na plaži i bratimljenje pred statuom Bude sa homoerotičnim podtekstom u Suzama Crnog Tigra imaju podjednak tretman. Na krilima divlje mašte, Wisit odlazi još dalje u fantastično-romantičnoj komediji Mah nakorn, da bi svojim trećim filmom, hororičnom misterijom Pen choo kab pee, zagazio na teren na kome se baš i ne snalazi...
Zahvaljujući intenziviranju kolorita u procesu postprodukcije, odnosno otrovnim nijansama dominantne ružičaste i tirkizno zelene, postignut je nezaboravan izgled starih, ručno obojenih fotografija ili platana impresionista doslikanih kičicom Andyja Warhola. Već u prvih par minuta, Sasanatieng nas zasipa očaravajućim kompozicijama, sa neveselom Rumpoey kao centralnom figurom. Što zbog njene lepote (i sjaja suza koje joj se slivaju niz rumene obraze), a što zbog raskoši "ozračenog" okruženja, ona svakim narednim pojavljivanjem oduzima dah. Iako pitome po holivudskim (pa i azijskim) standardima, ništa manje impresivne nisu ni scene obračuna, pogotovu duel naslovnog junaka i ljubomornog Mahesuana ispred oslikane pozadine na tragu scenografije iz Kobayashijevog briljantnog horor omnibusa Kaidan.
Ispod omamljujućih slika, uokvirenih morikoneovskim orkestracijama i tugaljivim baladama o zurenju u mesec, hladnom vetru i treperenju srca, krije se pitka priča o časti, osveti i ljubavi, uskraćenoj zbog klasnih razlika. Ismevajući razne stereotipe, autor prekida narativ dugim flešbekovima i donosi likove koji neretko podsećaju na iskarikirane junake iz crtaća. Skoro sve vreme, utučena Rumpoey (Stella Malucchi), kćerka guvernera, provodi u iščekivanju svog dragog Duma (inače simpatije iz detinjstva), koji je spašava u nekoliko navrata. Međutim, ona ne zna da je Dum (Chartchai Ngamsan) prinudni član bande naoružanih odmetnika pod vođstvom okrutnog Faija (Sombat Matanee), negativca nalik Charlesu Bronsonu, i da sada žari i pali pod imenom Crni Tigar. Pravdoljubivi kapetan policije Kumjorn (Arawat Ruangvuth), koji odlučuje da stane na put Faijevoj družini, postaje Rumpoeyin verenik, a Dumov nesrećni život dodatno komplikuje prepredeni Mahesuan (Supakorn Kitsuwon), kauboj iscrtanih brčića i zlokobnog osmeha.
S obzirom na to da se pojedini glumaci po prvi put pojavljuju na filmu, njihov učinak je zadovoljavajuć i u skladu sa Sasanatiengovom vizijom, artificijelnim, ali autentičnim i zabavnim melanžom naizgled nespojivih sastojaka. Rascvetavanje glava, tajlandski svadbeni običaji, razmena nežnih reči na plaži i bratimljenje pred statuom Bude sa homoerotičnim podtekstom u Suzama Crnog Tigra imaju podjednak tretman. Na krilima divlje mašte, Wisit odlazi još dalje u fantastično-romantičnoj komediji Mah nakorn, da bi svojim trećim filmom, hororičnom misterijom Pen choo kab pee, zagazio na teren na kome se baš i ne snalazi...
Tears of the Black Tiger (2000) je ubedljivo najbolji film u hibridnom žanru „radioaktivnog vesterna i mutantne melodrame, sa nagoveštajima spektakularnog mjuzikla, koji zauvek potisnut zuji ispod površine“. Takođe, Citizen Dog (2004) spada u najbolje filmove iz žanra fantastično-komične stilizovane melodrame, ja bih i ovde dodao, "sa nagoveštajima spektakularnog mjuzikla, koji zauvek potisnut zuji ispod površine“.
ReplyDeleteMalo pojašnjenje: Boje su toliko „radioaktivne“ da se gotovo čuju, a melodrama je na samoj ivici patetike. Otuda onaj osećaj da gledamo spektakularni mjuzikl.
Preporučujem oba filma, ako ništa, a ono zbog originalnosti.
Deluje zanimljivo, baci link
ReplyDelete