19 Jul 2013

Sügisball (Veiko Õunpuu, 2007)

Celovečernji prvenac estonskog reditelja Veika Õunpuua (Püha Tõnu kiusamine), duhovni je nastavak srednjemetražnog Tühirand (Prazna Plaža), a oba ostvarenja predstavljaju adaptaciju istoimenih dela književnika i esejiste Matija Unta. Pod snažnim pritiskom sivila, ova frigidna (anti)drama pruža uvid u životarenje šestoro marginalizovanih ljudi, koji nastanjuju sumorni stambeni kompleks iz doba Sovjetskog Saveza, slabo povezani poslednjim izdisajima nade.


Izmučeni pisac Mati (vrlo verovatno Untov alter-ego, u tumačenju Raina Tolka) pronalazi lažnu utehu u alkoholu i flertovanju sa ženama mnogo mlađim ili starijim od njega. Anksiozna samohrana majka Laura (Maarja Jakobson), koja tugu utapa u gledanju sapunica, i njena kćerka Lotta privlače pažnju zbunjenih muškaraca. Sredovečni berberin Augusti (Sulevi Peltola) želi da se približi devojčici, ali je njegova potraga za prijateljstvom pogrešno protumačena kao pedofilija.


Umoran od ciničnih kolega i njihovih zabava, arhitekta Maurer (Juhan Ulfsak) brine za dobrobit čovečanstva, zapostavljajući sopstvenu suprugu Ulvi (Tiina Tauraite), koja srlja u zagrljaj privlačnog recepcionera Thea. A glavni razlog za kratkotrajni uspeh kod pripadnica nežnijeg pola, nesigurni i sve gnevniji Theo (briljantni Taavi Eelmaa) ponosno (ili bolje reći, podignuto) pokazuje u jednoj sceni...


Ironičan i napadno oskudan u događajima, film verno opisuje otuđenost i razjedinjenost u okvirima savremenog društva, odnosno crni očaj nekolicine dezorijentisanih individua, nesposobnih da se suoče kako sa sobom, tako i sa osobama koje bi trebalo da im budu bliske. U prikazivanju zakržljalih, duboko zakopanih ili nepostojećih emocija, Õunpuu je prema gledaocu bespoštedan, stavljajući vaše strpljenje na probu, pa zato retki trenuci komičnog olakšanja, uprkos oporom ukusu, unose dašak vedrine u depresivnu atmosferu. Uspešno rukovodi čitavom glumačkom postavom, budući da svi njeni članovi deluju samouvereno, bravurozno iznoseći poverene im uloge.


Prvu od dve definicije Jesenjeg bala i onih koji su se našli na plesnom podijumu daje učesnica suvoparne literarne konferencije, tvrdeći sledeće: "Toliko je usiljen način na koji Istočnoevropljani neprekidno pokušavaju da izgrade svoj identitet... Baltička svest ne postoji!". "Poput Bergmanovih likova, čovečuljaka koji pate zbog božijeg ćutanja, migoljeći se u ličnim crno-belim svetovima", glavni junaci vape za pomoć, ali im ona ne dolazi. Čak i onda kada im se putevi ukrste, uporno izbegavaju komunikaciju i bezglavo nastavljaju dalje, ka neizvesnim ciljevima (a možda i samouništenju).


Psihičko stanje likova ogleda se u monotonoj i bezdušnoj arhitekturi - robusnom betonskom naselju, pod učestalim udarima vetrova, i zapuštenim ili sterilnim enterijerima, u kojima ni prisustvo toplijih boja ne doprinosi pripitomljavanju divlje hladnoće. Direktor fotografije Mart Taniel majstorski oslikava učmalost urbane pustoši i tesnih kutija u koje su se protagonisti zatvorili, dok zlokobno melanholični skor Üla Krigula pojačava krikove usamljenosti i nerazumevanja, putem prefinjenog spoja post-roka, džeza i ambijentalne muzike.

Iako spora (i manje upečatljiva od Iskušenja svetog Tonija), Õunpuuova povorka napuštenih i nevoljenih, kreće se jasno omeđenom stazom, ostavljajući vidne tragove po tlu...

No comments:

Post a Comment