Nostos: Il ritorno (Franco Piavoli, 1989)
Baš kao i metafizička fantazija Vera meksičkog reditelja Francisca Athiéa, Piavolijev dugometražni prvenac mogao bi se okarakterisati kao svojevrsni "roud muvi za dušu". Inspirisan mitom o Odiseju, usredsređuje se na povratak (prikladno nazvanog) heroja kući po završetku ratnih pohoda. Tokom plovidbe Mediteranom, Nostos doživljava brodolom i ostaje bez svojih pratilaca. Prepušten samom sebi i prirodnim lepotama ostrva na kome se našao, započinje put samospoznaje, suočavajući se sa burnom prošlošću.
U sudaranju i prožimanju nepouzdanih uspomena (na zavičaj, detinjstvo i izgubljene ljubavi) i uzburkanih misli, obavijenih žaljenjem zbog prolivanja krvi nedužnih, najčešće je nemoguće utvrditi šta je stvarnost, a šta halucinacija. Nostosovo tumaranje po obrisima događaja koji se bezuspešno otimaju zaboravu predstavljeno je u vidu duboko lične audiovizuelne poeme, enigmatične, hipnotišuće, umirujuće, nostagične i mračne. Redukujući reči na nekolicinu kratkih, jedva čujnih dijaloga i monologa na starogrčkom, Piavoli usmerava gledaočevu pažnju na opčinjavajuće slike, pažljivo uokvirene ambijentalnim zvukovima i raskošnim neoklasičnim kompozicijama, i uljuljkava vas u stanje nalik snu. A kako zauzima i mesta direktora fotografije i montažera, svaki pokret kamere i svaki rez usaglašeni su sa njegovom vizijom. Penušavi talasi, narogušene stene, opojno zelenilo i gluve pećine oduzimaju dah i podsećaju nas da ni najveštije izrađene tvorevine ljudske ruke nisu dorasle njihovoj veličanstvenosti...
Herutā Sukerutā (Mika Ninagawa, 2012)
Drugi film Mike Ninagawe, koja nas umalo nije oslepela prodornim bojama istorijske drame Sakuran, adaptacija je istoimene kontroverzne mange Kyōko Okazaki. Usredsređuje se na fizičko i mentalno potonuće manekenke LiLiCo, podstičući pitanja cene uspeha, povezanosti lepote i sreće, posledica plastičnih operacija i površnosti ljudi koji su uključeni u mašineriju zvanu šoubiznis, ali i onih koji nasedaju na laži, slepo glorifikujući svoje idole i tako negujući kult poznatih.
Budući da dolazi iz sveta modne fotografije, moglo bi se reći da je rediteljka ovde na svom terenu, ali uprkos tome, Herutā Sukerutā (Helter Skelter) nije vrhunsko ostvarenje. Ljubitelji izvornog materijala najviše joj zameraju na propovedničkom tonu, nedorečenosti likova i na tome što veću pažnju posvećuje telesnom, a ne psihičkom raspadanju. Erika Sawajiri, čiji su privatni neuspesi paralelni LiLiCoinim, briljira u glavnoj ulozi, iako je junakinja koju tumači, kao epitom egoističnosti i sujete, užasno antipatična. Kada njen život krene stranputicom, ona odlučuje da sa sobom povede i sve koji je okružuju, na prvom mestu (bezličnu) asistentkinju Hadu. Postoji samo par trenutaka tokom kojih je u njoj moguće prepoznati ostatke ljudskosti i osetiti mrvicu sažaljenja. Ninagawa je neretko okružuje ogledalima i blicevima, ističući lutkasto lice koje krasi bilborde i naslovne strane časopisa, i pri tom ne silazi ni sa TV ekrana. Raskošan kolorit je malo pitomiji, a jarkocrvena boja odabrana je kao osnovni motiv, simbolizujući vatru sa kojom se ne valja igrati. Snaga filma leži u hiperstilizaciji, odnosno raspamećujućoj vizuelizaciji i pametno iskorišćenoj muzici, kojom je naglašena histerija oko LiLiCo...
Baš kao i metafizička fantazija Vera meksičkog reditelja Francisca Athiéa, Piavolijev dugometražni prvenac mogao bi se okarakterisati kao svojevrsni "roud muvi za dušu". Inspirisan mitom o Odiseju, usredsređuje se na povratak (prikladno nazvanog) heroja kući po završetku ratnih pohoda. Tokom plovidbe Mediteranom, Nostos doživljava brodolom i ostaje bez svojih pratilaca. Prepušten samom sebi i prirodnim lepotama ostrva na kome se našao, započinje put samospoznaje, suočavajući se sa burnom prošlošću.
U sudaranju i prožimanju nepouzdanih uspomena (na zavičaj, detinjstvo i izgubljene ljubavi) i uzburkanih misli, obavijenih žaljenjem zbog prolivanja krvi nedužnih, najčešće je nemoguće utvrditi šta je stvarnost, a šta halucinacija. Nostosovo tumaranje po obrisima događaja koji se bezuspešno otimaju zaboravu predstavljeno je u vidu duboko lične audiovizuelne poeme, enigmatične, hipnotišuće, umirujuće, nostagične i mračne. Redukujući reči na nekolicinu kratkih, jedva čujnih dijaloga i monologa na starogrčkom, Piavoli usmerava gledaočevu pažnju na opčinjavajuće slike, pažljivo uokvirene ambijentalnim zvukovima i raskošnim neoklasičnim kompozicijama, i uljuljkava vas u stanje nalik snu. A kako zauzima i mesta direktora fotografije i montažera, svaki pokret kamere i svaki rez usaglašeni su sa njegovom vizijom. Penušavi talasi, narogušene stene, opojno zelenilo i gluve pećine oduzimaju dah i podsećaju nas da ni najveštije izrađene tvorevine ljudske ruke nisu dorasle njihovoj veličanstvenosti...
Herutā Sukerutā (Mika Ninagawa, 2012)
Drugi film Mike Ninagawe, koja nas umalo nije oslepela prodornim bojama istorijske drame Sakuran, adaptacija je istoimene kontroverzne mange Kyōko Okazaki. Usredsređuje se na fizičko i mentalno potonuće manekenke LiLiCo, podstičući pitanja cene uspeha, povezanosti lepote i sreće, posledica plastičnih operacija i površnosti ljudi koji su uključeni u mašineriju zvanu šoubiznis, ali i onih koji nasedaju na laži, slepo glorifikujući svoje idole i tako negujući kult poznatih.
Budući da dolazi iz sveta modne fotografije, moglo bi se reći da je rediteljka ovde na svom terenu, ali uprkos tome, Herutā Sukerutā (Helter Skelter) nije vrhunsko ostvarenje. Ljubitelji izvornog materijala najviše joj zameraju na propovedničkom tonu, nedorečenosti likova i na tome što veću pažnju posvećuje telesnom, a ne psihičkom raspadanju. Erika Sawajiri, čiji su privatni neuspesi paralelni LiLiCoinim, briljira u glavnoj ulozi, iako je junakinja koju tumači, kao epitom egoističnosti i sujete, užasno antipatična. Kada njen život krene stranputicom, ona odlučuje da sa sobom povede i sve koji je okružuju, na prvom mestu (bezličnu) asistentkinju Hadu. Postoji samo par trenutaka tokom kojih je u njoj moguće prepoznati ostatke ljudskosti i osetiti mrvicu sažaljenja. Ninagawa je neretko okružuje ogledalima i blicevima, ističući lutkasto lice koje krasi bilborde i naslovne strane časopisa, i pri tom ne silazi ni sa TV ekrana. Raskošan kolorit je malo pitomiji, a jarkocrvena boja odabrana je kao osnovni motiv, simbolizujući vatru sa kojom se ne valja igrati. Snaga filma leži u hiperstilizaciji, odnosno raspamećujućoj vizuelizaciji i pametno iskorišćenoj muzici, kojom je naglašena histerija oko LiLiCo...
No comments:
Post a Comment