10 Apr 2013

Мамай (Олесь Санін, 2003)


Prvi i zasad jedini igrani film Olesa Sanina, reditelja, scenariste, producenta, muzičara i svetskog putnika, počiva na folklornoj zaostavštini Ukrajinaca i Tatara, a pripoveda o događajima koji su se navodno odigrali u XVI veku. Inspirisan likom legendarnog kozaka, Dumom o trojici azovske braće (Дума про трьох братів Азовських) i epom o grupi mameluka u potrazi za zlatnom kolevkom Džingisa Kana, Мамай je opčinjavajuća audio-vizuelna poema, koja će lako zbuniti svakog gledaoca neupoznatog sa simbolima zastupljenim u predanjima spomenutih naroda.

Usredsređujući se na duhovnu transformaciju naslovnog junaka (Andrej Bilous), čije ime nosi dvojako značenje ("niko" i "duh stepe"), i Mamajevu nesrećnu romansu sa prelepom šamankom Amai (Viktorija Spesivceva), Sanin se bavi različitim vrstama ljubavi (bratskom, erotskom i patriotskom), problemima izazvanim etničkim i religijskim konfliktima, kao i prihvatanjem dužnosti i odgovornosti za počinjena dela. Iako u njegovoj verziji Romea i Julije mladi ljubavnici ostaju u životu, njihov rastanak je neminovan, jer je strastvena veza ukaljana mržnjom, a potom i stradanjem njima najbližih. Kroz sive i teške oblake nerazumevanja i netrpeljivosti naposletku se probija tračak nade za svetliju budućnost, odražavajući autorov (neizlečivi) optimizam.

Ironijom začinjena i naizgled nekoherentna, jednostavna priča šalje jasnu poruku pomirenja i tolerancije, prikazujući pripadnike suprotstavljenih strana potpuno jednakim, a liniju koja ih razdvaja iluzornom. Uprkos istrošenosti ideja koje obrađuje i arhaičnom okviru u koji je smeštena, ona odiše neverovatnom svežinom i savremenošću. Brižljivo skrojena poput lucidnog sna, koji se odvija usporenim ritmom i kome nedostaju pojedini fragmenti, ova svojevrsna istorijska drama iziskuje samo malo strpljenja i maštovitosti. Sigurna, precizna i nadahnuta Saninova režija pod snažnim je Paradžanovljevim uticajem, a dugogodišnje iskustvo u snimanju dokumentaraca od presudne je važnosti u radu sa naturščicima, koji čine većinu glumačke ekipe.

Zahvaljujući izvrsnoj fotografiji Sergeja Mihalčuka, mističnosti prirodnog ambijenta i egzotičnim kostimima Irine Klibe i Galine Otenko, Мамай poseduje eterični kvalitet bajki i pruža obilje nezaboravnih kadrova, bogatih etnografskim detaljima. Upečatljivosti prologa doprinose kozaci u ritama, prekriveni beličastim prahom i prisiljeni na rad u rudniku osvajača, a u nastavku se, jedna za drugom, nižu hipnotičke slike - vatreni zalazak sunca, zlatnožuto prostranstvo krimske stepe, užareni magijski ritual i kristalno plave Amaine oči, uokvirene nikabom. Drevne insignije, reljefi, ilustracije i manuskripti, kojima su dopunjeni živopisni tabloi, integralni su deo narativne strukture, baš kao i opojni skor Ale Zagajkevič, koji povremeno preuzima ulogu dijaloga. U preplitanju ukrajinske i tatarske muzičke tradicije, dominiraju zvuci kobze, bandure i zurle, vraćajući vas u daleku prošlost Istočne Evrope...

No comments:

Post a Comment