"U budućnosti, ja sam slobodan.Slobodan, zato što ne postojim."
Trys dienos (Tri dana, 1991)
Šarūnas Bartas, istaknuti litvanski reditelj, spada u grupu vrhunskih slikara među filmotvorcima. Opsednut (ne)životom na margini/u izolaciji, odnosno (be)smislom egzistencije, umesto četkice koristi najcrnji čemer. Usahle boje rastvara u depresiji kataklizmičnih razmera i nanosi ih sigurnim i preciznim potezima. Pesimistički intonirana i naizgled nenarativna, u isti mah tegobna i meditativna, njegova platna odišu turobnom lepotom. Hiperrealistične, a od stvarnosti otrgnute, gotovo onirične drame obiluju prikazima teške učmalosti, izazvane kako spoljašnjim faktorima, tako i unutrašnjim razdorom.
Koridorius (Hodnik, 1995)
Dugi i hipnotišući kadrovi smenjuju se letargičnim ritmom, odajući utisak da je vreme stalo. Podsećaju na fotografije koje su nakratko otvorile oči i koje će uskoro ponovo utonuti u komatozan san. Skladne kompozicije, veličanstvene u svojoj strogoći, ogledalo su apsolutne usamljenosti, razarajućeg očaja i uzaludnosti borbe za goli opstanak. Međutim, značenje metafora koje su u njih ugrađene nije uvek lako odgonetnuti. Posebno enigmatičan je film Namai (Kuća, 1996), kojim dominiraju sekvence satkane od ne baš sasvim jasnih simbola - plod mašte glavnog junaka, autorovog alter ega. Beziražajna lica upečatljivih crta, poneka životinja, nepristupačni predeli, oronule fasade i zapušteni, slabo osvetljeni enterijeri osnovni su elementi uznemirujućih tabloa. Promišljeno odabrane lokacije obično odražavaju psihičko stanje protagonista, mada neretko predstavljaju i tamnicu u koju su sami sebe zatočili ili čistilište kojim tumaraju poput izgubljenih duša, očekujući čudo.
Mūsų nedaug (Nas nekoliko, 1996)
Ljudi su srozani na nivo inertnih entiteta, fragmenata nečijih sećanja ili zaboravljenih misli koje se nesvesno "kreću" ka sopstvenom samouništenju. Prilikom beskrajnog zurenja u prazno, stalno spuštaju ili skreću pogled, kao da se stide nezavidnog položaja u kome su se našli. Čak i u trenucima dok ih kamera izbliza miluje, oni su daleki i nedokučivi. Duboke senke ih halapljivo gutaju, magluština i dim obavijaju grad na umoru, a nedogledne pustinje ili snegom okovane planine trude se da ih učine još ništavnijim. Odbačeni od prirode, razapeti su između gorke prošlosti i neizvesne budućnosti, bezglavo bauljajući po truloj sadašnjosti. Onda kada igraju i pevaju, vrteći se u krug, ili naprasno počnu da se smeju deluju još jadnije i samotnije. Njihovu dezorijentisanost najbolje opisuje jedna od završnih scena iz crno-belog ostvarenja Koridorius (Hodnik, 1995). Par minuta žena patuljastog rasta obilazi oko stola, na kome su ostaci hrane na dohvat njene ruke, a potom izlazi u noć, kao da tamo negde želi da nestane.
Namai (Kuća, 1997)
Ćutljiv i introvertan, nostalgičan i ciničan, Bartas uporno i smelo odbija da se publici obraća onako kako to ona očekuje, što bi neki gledaoci mogli izjednačiti sa pretencioznošću. Odsustvom dijaloga ili njihovim redukovanjem na banalne izraze jasno ukazuje na gubitak sposobnosti komunikacije u poluraspadnutom društvu. Baveći se ne samo materijalnom, već i emotivnom, intelektualnom i duhovnom bedom, oslanja se na minimalistički zvučni dizajn - neprijatnu tišinu, ambijentalnu buku i nenametljive, jedva čujne muzičke pasaže, natopljene setom.
Iskusne sineaste porede ga sa Ajzenštajnom, Bressonom, Tarkovskim, Sokurovim i Tarrom. Ukoliko su vam bliska dela bar nekog od pobrojanih majstora, možda će vam prijati i Bartasov okoreli asketizam. Strpljenje je sve što vam je potrebno da biste mu se prepustili.
Laisvė (Sloboda, 2000)
Ako sam u prethodnom komentaru poricao vezu između Teshigaharine i Tarrove poetike, sada moram da istaknem sličnost izraza Šarunasa Bartasa i Bele Tarra. To su osetili i selektori novosadskog Cinema City-ja, pa su 2011. napravili uporednu retrospektivu filmova ova dva autora, doveli ih obojicu na festival u ulogama predsednika žirija i počasnog gosta, i na taj način obezbedili najkvalitetniji CC u dosadašnjoj kratkoj istoriji festivala. Bio sam te sreće da sam slučajno odgledao prvi prikazani Bartasov film, a posle toga mi je bilo jasno da će mi ceo CC proći u praćenju ove dve retrospektive. To je ujedno bilo moje najbolje festivalsko iskustvo u životu.
ReplyDeleteFilmska estetika Bartasa kao i estetika Tarra proističu iz estetike Tarkovskog, što znači da je vizuelni aspekt dominantan nad narativom, a da ga naglašavaju dugi kadrovi koji u pojedinim trenucima film pretvaraju u fotografiju. Lepota slika (posebno na bioskopskom platnu) fiksira pogled i u tim trenucima gubi se osećaj za vreme, a samim tim nema mesta nestrpljenju i dosadi, pa film proleti. Ili je to moj subjektivni osećaj, pošto mi senzibilitet radi na frekvenciji dugih kadrova. U svakom slučaju leže mi i Bartas i Tarr, a ponajviše Kiyoshi Kurosawa koji takođe, uz sve svoje specifičnosti (uostalom svi ovi autori su ipak autentično svoji), pripada idiosinkratičkom nizu začetom od strane Tarkovskog.
Na kraju preporuka za sve obožavatelje dugih kadrova - Tarrova TV ekranizacija Macbeth-a u 72 minuta, bez i jednog reza.
Nije mi se ukazala prilika da odgledam neki od Bartasovih filmova na velikom platnu, ali verujem da je doživljaj nezaboravan. :)
ReplyDelete