16 Mar 2013

Las Aventuras de Dios (Eliseo Subiela, 2000)


Las Aventuras de Dios argentinskog reditelja i scenariste Elisea Subiele spada u red onih dela sedme umetnosti koja snažno prkose kategorizaciji. Može se opisati kao teološko-metafizička misterija, ekstremna, delirična, pronicljiva, izazovna, sardonična i ikonoklastična, začinjena apsurdnim i crnim humorom, sa bizarnom kafkijansko-beketovsko-bunjuelovskom atmosferom. Već u početnih deset minuta, autor vas nemilosrdno uvlači u alternativni svet, pružajući indicije da vam predstoji nezaboravan filmski doživljaj.

Nakon izlaska iz okeana, neimenovani protagonist, koji pati od amnezije i koga ćemo u nastavku oslovljavati sa X (Pasta Dioguardi), stiže u neobičan hotel, koji izdaleka izgleda kao da je posađen posred pustinje. Zbunjen ulazi u hol, gde zatiče gomilu kofera, i sreće nasmejanog gospodina u negližeu koji ga savetuje da ništa ne govori, jer će reči zastareti čim ih bude izustio. Da tamo nisu čista posla postaje još jasnije na X-ovom putu do sobe u pratnji ostarelog raznosača prtljaga. Nekoliko muškaraca čeka u redu da bi virilo kroz ključaonicu. Na sopstvenom bdenju, mrtvac masturbira, dok se dvoje bližnjih miluju pokraj kovčega. Mladiću koji umire od tuge monsinjor predlaže onaniju kao lek. Na zabavi nalik avangardnom performansu, X upoznaje enigmatičnu Valeri (Flor Sabatella), koja mu prevodi tvrdnje profesora iz inostranstva. "Mekušci imaju više prava od sisara da mrze evoluciju, a boja unihopa ne mora da se podudara sa bojom očiju žene."

Kada nešto kasnije X dođe do zaključka da ono što mu se događa mora biti deo nečijeg sna, vama i njegovoj prijateljici, emocionalnom vodiču, ne ostaje ništa drugo nego da se složite. Drugačije verovatno i nije moguće objasniti to što je proždiranje majke neizbežno i što Isus radi u kazinu, na lutrijskom izvlačenju uzroka smrti za okupljene nesrećnike. Želeći da sazna da li se po buđenju život završava, nastavlja ili tek počinje, X kreće u potragu za usnulim (bogom?), koji bi mogao da bude među gostima hotela. Tumaranje u cilju pronalaženja odgovora odvija se lagano, iznova otvarajući pitanja koja se tiču važnosti uspomena, percepcije stvarnosti i sopstvenog bića/identiteta.

Crpeći inspiraciju iz ličnih (?) košmara, dadaističkih, nadrealističkih i klasika francuskog novog talasa (poput L'Année dernière à Marienbad), i radova španskog umetnika Cristóbala Torala, Subiela stvara kompleksnu slagalicu, čije delove vešto skriva u zaključanim odajama podsvesti nepoznatog sanjara. Beskompromisan, pedantan i siguran u sprovođenju svojih ideja, kriptičnu priču izgrađuje od fragmenata izlomljenih pod teretom simbola, neprestano priređujući iznenađenja. Odličan je u radu sa glumcima, što je naročito uočljivo u slučaju Dioguardija i Sabatelle, koji se po prvi put pojavljuju na filmu i pri tom briljiraju. Jedino mu se može zameriti upotreba digitalne kamere, zbog koje lepota brojnih kadrova ne blista punim sjajem...

No comments:

Post a Comment