Dharma Guns (La succession Starkov) (F. J. Ossang, 2010)

"Čovek je bog kada sanja, ali prosjak kada razmišlja."

(Johann Christian Friedrich Hölderlin)

Kriptični i antikonformistički Dharma Guns (La succession Starkov) četvrto je dugometražno ostvarenje F. J. Ossanga, francuskog pesnika, sineaste i pevača alternativnog (punk/industrial) benda M.K.B. Fraction Provisoire. Najverovatnije inspirisano delima Novog talasa, umetnošću ekspresionizma i pisanijem Williama Burroughsa, može se okarakterisati kao metafizička psihodrama ili solipsistički antitriler, koji gledaoca prebacuje u opskurni svet, nastanjen ekscentričnim likovima, a sačinjen od lucidnih halucinacija i vrtoglavih košmara.

Guy McKnight, frontmen britanskih rokera The Eighties Matchbox B-Line Disaster, tumači glavnog junaka, dezorijentisanog Stanislawa (Stana) van der Daekena koji, poput Orfeja, pokušava da izbavi svoju verenicu Délie (Ossangova muza Elvire) iz pakla "genetskih dvojnika" i tajnih organizacija, nad kojima se nadvija senka profesora Starkova, Délieinog oca. Nakon buđenja iz kome, saznaje da grupa genealoga traga za individuom čiji identitet odgovara njegovom i, prihvatajući odredbe Starkovljevog zaveštanja, odlazi u zemlju Las Estrellas (u prevodu sa španskog, Zvezde), gde bi trebalo da završi scenario za enigmatičnog gospodina Lofskog, ali mu pažnju odvlače doktor Lisandro Ewers (Diogo Dória) i navodni poznanik Jon (Lionel Tua)...

Izazovna priča krhke fragmentarne strukture deluje kao nejasan odraz u izlomljenom ogledalu, odnosno komplikovana (a za nestrpljive, frustrirajuća) slagalica, čiji su pojedini delovi skriveni u zaključanim odajama tuđe podsvesti. Podeljena na tri celine, u okviru kojih se izdvajaju brojna mini-poglavlja, i izgrađena na temelju (Stanovih) nesigurnih sećanja i uzburkanih emocija, počiva na iščašenoj logici, a predstavlja meditativnu odiseju po dimenziji duhova; svojevrsni esej o Hronosovoj tiraniji i (mučnim ili prosvetljujućim?) poslednjim trenucima života. Ossangova razmišljanja o prolaznosti (i ljubavi) prepliću se sa pretpostavkama o predsmrtnim vizijama, rezultirajući intrigantnom (kvazi)misterijom, u kojoj "svako ima dobar razlog da se pretvara da je neko drugi". U rekonstrukciji (ili daljoj dekonstrukciji?) oštećenog uma i zamagljivanju granice između iluzije i stvarnosti, reditelj pribegava apsurdnim dijalozima i zbunjujućim monolozima, kao što je, recimo, onaj o "samoglasnicima opasnosti":

"Lucifer donosi vatru - A.

Đavo razjedinjuje - I.

Satana razara - U."

Pošto jezik kojim pripoveda nije uvek razumljiv, pregršt pitanja ostaje bez odgovora, a epilog pruža tek parcijalno objašnjenje neobičnih događaja. Dešifrovanje otežava i to što višeznačni filozofski termin "darma" (poredak, zakon, ispravnost, vrlina, istinitost, suština) Ossang koristi u negativnom kontekstu, budući da se naslov odnosi na jedan od uzroka Stanovih neprilika. Anarhična igra nagađanja, u koju nas hipnotički uvlači, vremenom postaje pomalo zamorna, što navodi na zaključak da bi Dharma Guns bolje funkcionisao u kraćem formatu.

Snaga ovog "primitivnog filma", kako ga autor sam etiketira, leži u gustoj atmosferi, na tragu Robbe-Grilletovih, Maddinovih i Lynchovih, pa čak i Cronenbergovih eksperimenata. Teško je odvojiti pogled od prelepih crno-belih fotografija Gleba Teleshova ili odoleti moćnim muzičkim numerama koje kidaju dominantnu tišinu. Sporadična upotreba boja unosi varljivo svetlo u dugačak tunel kojim se sumnjama opterećen protagonist kreće, omogućavajući nam da ga lakše pratimo. Najvrednije spomena jesu briljantna uvodna scena skijanja na vodi, u pratnji osorne rokačine War Pimp Renaissainse (Lard) i ona snoviđajna u kojoj Stan sreće Délie u prostoriji ispunjenoj apstraktnim platnima, dok u pozadini bruji psihodelična balada Taboo (The Cramps)...