Mág (František Vláčil, 1987)
Melanholična labudova pesma Františeka Vláčila posvećena je prerano preminulom Karelu Hyneku Máchi (1810-1836), istaknutom češkom romantičaru koji je slavu stekao tek nakon smrti. Nekoliko hronološki rasutih epizoda iz naglo prekinute mladosti povezano je pesnikovim zlosutnim halucinacijama i sumornim odlomcima iz epske poeme Máj (u prvobitnoj transkripciji Mág), koje recituje veteran Rudolf Hrusinsky (Kopfrkingl iz Herzove crnohumorne drame Spalovač mrtvol).
Idiosinkratični biopic jesenje atmosfere prevashodno se usredsređuje na turbulentnu, ljubomorom obeleženu vezu sa Eleonorom (Lori) Šomkovom i animozitet sa Josefom Kajetánom Tylom, dramskim piscem koji je među prvima kritikovao Máchin stil kao zbunjujuć i haotičan. Iako neretko deluje kao da je nastala u televizijskoj produkciji (zbog čega neodoljivo podseća na Kadijevićeva ostvarenja iz 80-ih), pruža lirski portret neshvaćenog umetnika, oslikan sigurnim potezima, naročito u onim scenama koje ga prikazuju kao usamljenika zaljubljenog u prirodu. Glavna uloga poverena je Jiríju Schwarzu, koji pokazuje duboko razumevanje za kompleksnu i kontradiktornu Máchinu ličnost.
Tannöd (Bettina Oberli, 2009)
Zasnovan na istoimenom debi romanu nemačke književnice Andree Marije Schenkel, ovaj atipični triler sa elementima horora vraća nas u pedesete godine prošlog veka i odvodi na izolovanu bavarsku farmu Tannöd, gde se odigralo višestruko ubistvo. Dve godine nakon zločina, počinilac još uvek nije otkriven, a neprijatna sećanja na blisku prošlost bude se zahvaljujući poseti strankinje. Zbog sahrane svoje otuđene majke, u zaseok stiže medicinska sestra Kathrin (simpatična Julia Jentsch), i nevoljno biva upletena u gustu mrežu tajni i laži, postepeno otkrivajući da i sama ima veze sa nerazjašnjenim slučajem.
Kroz dva paralelna narativna toka, rediteljka Bettina Oberli i njena koscenaristkinja Petra Lüschow ispredaju priču o velikom zlu skrivenom u maloj pobožnoj zajednici, koju iznutra izjedaju licemerje, anksioznost i netrpeljivost. Sveprisutan osećaj paranoje pojačan je klaustrofobičnim okruženjem - gustom šumom kao iz bajki braće Grimm, koja uz prigušeno osvetljenje doprinosi stvaranju jezive atmosfere i postaje ravnopravna sa autentičnim, bravurozno odglumljenim likovima. Prelepom fotografijom Stéphanea Kuthyja dominiraju hladne boje, komplementarne mračnim temama koje film obrađuje.
O Barão (Edgar Pêra, 2011)
Sudeći prema rečima poznavaoca Pêrinog opusa, bizaran i kriptičan arthouse horor O Barão (Baron) predstavlja krunu rediteljeve skoro tri decenije duge karijere. Inspirisan Kafkinim romanom Zámok, nemim ekspresionističkim filmovima (posebno Murnauovim remek-delom Nosferatu) i avangardnim/nadrealističkim eksperimentima Davida Lyncha i Guya Maddina, uvlači nas u nestalni i hipnotišući košmar smetenog školskog inspektora u izvrsnom tumačenju Marcosa Barbose. Uprkos odbojnosti prema putovanjima, naš glavni junak dolazi poslom u zabačeno selo, pod nadležnošću enigmatičnog Barona (briljantni Nuno Melo), u čijem oronulom Zamku je primoran da odsedne.
Ono što sledi po ulasku u (bezizlazno?) kameno utvrđenje prkosi svakom pokušaju racionalizacije, s obzirom na to da reditelj odbacuje konvencionalnu pripovedačku strukturu i, vodeći se logikom snova, zasipa gledaoca vizuelno nadahnutim non-sequitur sekvencama. Osim što vešto koristi metafore kako bi opisao tragediju pojedinaca i posrnuće ljudskog društva, kojim upravljaju zulumćari iz dubokih senki, Edgar Pêra je i beskrajno duhovit, te sporadično demonstrira iščašeni smisao za humor (odličan primer je scena sa Orkestrom). Neprestanim preklapanjem visokokontrastnih crno-belih slika i uznemirujućim zvučnim pejzažima postiže upečatljivu gotsku atmosferu, koja vas tokom gledanja u potpunosti obuzima. Nezaboravan je i široki zlokobni osmeh Nuna Mela, koji poseduje harizmu dvojice filmskih vampira, Klausa Kinskog (Nosferatu, 1979) i Garyja Oldmana (Dracula, 1992), ali i "Misterioznog Čoveka" Roberta Blakea (Lost Highway, 1997).
Idiosinkratični biopic jesenje atmosfere prevashodno se usredsređuje na turbulentnu, ljubomorom obeleženu vezu sa Eleonorom (Lori) Šomkovom i animozitet sa Josefom Kajetánom Tylom, dramskim piscem koji je među prvima kritikovao Máchin stil kao zbunjujuć i haotičan. Iako neretko deluje kao da je nastala u televizijskoj produkciji (zbog čega neodoljivo podseća na Kadijevićeva ostvarenja iz 80-ih), pruža lirski portret neshvaćenog umetnika, oslikan sigurnim potezima, naročito u onim scenama koje ga prikazuju kao usamljenika zaljubljenog u prirodu. Glavna uloga poverena je Jiríju Schwarzu, koji pokazuje duboko razumevanje za kompleksnu i kontradiktornu Máchinu ličnost.
Tannöd (Bettina Oberli, 2009)
Zasnovan na istoimenom debi romanu nemačke književnice Andree Marije Schenkel, ovaj atipični triler sa elementima horora vraća nas u pedesete godine prošlog veka i odvodi na izolovanu bavarsku farmu Tannöd, gde se odigralo višestruko ubistvo. Dve godine nakon zločina, počinilac još uvek nije otkriven, a neprijatna sećanja na blisku prošlost bude se zahvaljujući poseti strankinje. Zbog sahrane svoje otuđene majke, u zaseok stiže medicinska sestra Kathrin (simpatična Julia Jentsch), i nevoljno biva upletena u gustu mrežu tajni i laži, postepeno otkrivajući da i sama ima veze sa nerazjašnjenim slučajem.
Kroz dva paralelna narativna toka, rediteljka Bettina Oberli i njena koscenaristkinja Petra Lüschow ispredaju priču o velikom zlu skrivenom u maloj pobožnoj zajednici, koju iznutra izjedaju licemerje, anksioznost i netrpeljivost. Sveprisutan osećaj paranoje pojačan je klaustrofobičnim okruženjem - gustom šumom kao iz bajki braće Grimm, koja uz prigušeno osvetljenje doprinosi stvaranju jezive atmosfere i postaje ravnopravna sa autentičnim, bravurozno odglumljenim likovima. Prelepom fotografijom Stéphanea Kuthyja dominiraju hladne boje, komplementarne mračnim temama koje film obrađuje.
O Barão (Edgar Pêra, 2011)
Sudeći prema rečima poznavaoca Pêrinog opusa, bizaran i kriptičan arthouse horor O Barão (Baron) predstavlja krunu rediteljeve skoro tri decenije duge karijere. Inspirisan Kafkinim romanom Zámok, nemim ekspresionističkim filmovima (posebno Murnauovim remek-delom Nosferatu) i avangardnim/nadrealističkim eksperimentima Davida Lyncha i Guya Maddina, uvlači nas u nestalni i hipnotišući košmar smetenog školskog inspektora u izvrsnom tumačenju Marcosa Barbose. Uprkos odbojnosti prema putovanjima, naš glavni junak dolazi poslom u zabačeno selo, pod nadležnošću enigmatičnog Barona (briljantni Nuno Melo), u čijem oronulom Zamku je primoran da odsedne.
Ono što sledi po ulasku u (bezizlazno?) kameno utvrđenje prkosi svakom pokušaju racionalizacije, s obzirom na to da reditelj odbacuje konvencionalnu pripovedačku strukturu i, vodeći se logikom snova, zasipa gledaoca vizuelno nadahnutim non-sequitur sekvencama. Osim što vešto koristi metafore kako bi opisao tragediju pojedinaca i posrnuće ljudskog društva, kojim upravljaju zulumćari iz dubokih senki, Edgar Pêra je i beskrajno duhovit, te sporadično demonstrira iščašeni smisao za humor (odličan primer je scena sa Orkestrom). Neprestanim preklapanjem visokokontrastnih crno-belih slika i uznemirujućim zvučnim pejzažima postiže upečatljivu gotsku atmosferu, koja vas tokom gledanja u potpunosti obuzima. Nezaboravan je i široki zlokobni osmeh Nuna Mela, koji poseduje harizmu dvojice filmskih vampira, Klausa Kinskog (Nosferatu, 1979) i Garyja Oldmana (Dracula, 1992), ali i "Misterioznog Čoveka" Roberta Blakea (Lost Highway, 1997).
No comments:
Post a Comment