Uprkos skromnom budžetu i zbrzanom kraju, ovo je jedan od onih opskurnih animea koji skoro u svakom pogledu nadmašuju daleko popularnije naslove. Iako na početku deluje kao tipična tinejdžerska drama o gubitniku koga maltretiraju školski "drugovi", a zatim nas podseća na Carrie, kada glavni junak (čije se ime zgodno (ili namerno?) rimuje sa imenom Kingove junakinje) spozna svoje telekinetičke sposobnosti, Sci-Fi Harry se razvija u natprirodni/naučno-fantastični psiho-triler, natenane otkrivajući "istinu" koja (srećom) nije "tamo negde".
Dok se relativno kompleksna i slojevita priča razgranava, mnogi gledaoci će najverovatnije primetiti da poseduje osobenosti koje su bliže tematski sličnoj igranoj seriji ili filmu sa zapada, negoli delu Japanaca, a pre svega zahvaljujući smeštanju radnje u (neodređeni) američki gradić. Međutim, ukoliko se dovoljno skoncentrišete, primetićete da su scenaristi, uvođenjem sitnih finesa (između ostalih, i pritajena kritika globalizma), uspeli da razbiju izvesne stereotipe u čitavoj postavci pa tako, na primer, slatka Catherine nije praznoglava "bimbo" lepotica, niti je njen plavokosi i bogati momak John priglupi sportista. Od Harryevog tragičnog nastupa na televiziji pa nadalje, konstantno se otvaraju nova pitanja, a uz svako odgovoreno, dobijate bar još jedno koje tek treba rešiti. Usporeni ritam kojim se događaji smenjuju nije monoton, već izaziva znatiželju, nudeći pritom promišljene obrte. Krivudave putanje kojima se likovi kreću međusobno se prepliću i razdvajaju u naizgled beskonačnoj igri misterije, da bi se u završnici vezale u nerazmrsiv čvor. Lično, nemam ništa protiv slagalica kojima fali poneki deo, ali se u ovom slučaju moram složiti sa nekolicinom inostranih recenzenata koji tvrde da su autori zagrizli više nego što su mogli da progutaju, odnosno da nisu imali dovoljno vremena da kažu sve što su naumili. Poslednji kadar (šifra: "heterohromija") jeste nezaboravan, ali mu prethodi kratkotrajni haos. (Gle čuda, 19. epizoda se tako i zove!).
Narativne mane nadomeštene su realističnom karakterizacijom, sa krajnje zanemarljivim propustima. Harry je stidljiv, povučen, nekomunikativan i asocijalan beskičmenjak, a da stvari budu crnje, on je i dečak na ivici autizma i paranoje, kojim je lako manipulisati, što većina koristi zarad ostvarivanja sebičnih ciljeva. Njegov pogled je istovremeno zastrašujuć i ispunjen strahom, nalik onom kod ranjene životenje, a snažna nesigurnost koja ga vodi kroz život ne popušta čak ni u prelasku iz faze "neka mi neko pomogne" u fazu "neka me neko zaustavi". U kvantitativno i kvalitativno bogatoj galeriji likova se, osim njega, izdvaja misteriozna Ginori, čije su nasilne promene raspoloženja u odnosu sa Harryem posledica burne prošlosti, simpatični detektiv Mike, kao predvodnik "policijske niti" priče i bezimeni mladić ("majka") koga vide jedino Ginori i Harry, a koji je ključni faktor u razvoju ovo dvoje. Tu je i u nekom mračnom kutku šćućureni lutkar koji, kako se čini, ne povlači samo konce protagonista i antagonista, već upravlja i tajnom organizacijom "Accuser" i mutnim (bioinženjerskim) poslovima...
Pored odlične (povremeno teatralne) glume seiyūa, ogroman doprinos uverljivosti aktera daje neobičan crtež, koji asocira na Gilgamesh, Otogizōshi i Red Garden, pa pretpostavljam da su crtači ova tri serijala donekle crpeli inspiraciju baš odavde. Neporeciva lepota dizajna posebno dolazi do izražaja u krupnom planu, jer je velika pažnja posvećena izrazima lica. Ukoliko bi se pravila lista animea sa zaprepašćujućim očima, uveren sam da bi Sci-Fi Harry bio negde pri vrhu. Tokom dnevnih scena, dominiraju mutno plava, sivkaste i bež nijanse, a u noćnim, bolesno crvena i teška braon (hrabar izbor, s obzirom na to da se u oslikavanju mraka koloristi uglavnom opredeljuju za ljubičastu i teget). Depresivna, "izbledela" paleta boja i minimalistička animacija stvaraju zlosutnu, beživotnu atmosferu (spremnu da svakog časa plane) koja savršeno pristaje ovom ostvarenju. Impresivna likovnost reflektuje se i u nadrealnom introu, koju je osmislio Shinya Ohira (Wanwa the Puppy iz omnibusa Genius Party Beyond) - dok mu krvare oči, mladić se grči u agoniji (ludilu?), a "lelujavim" pokretima dočarava stanje Harryevog uma i duha. Dva J-rock banda, Janne Da Arc i LUCA, pozajmili su svoje (zarazne) pesme za uvodnu i odjavnu špicu, a solidan muzički skor Yoshihira Ikea (Blood: The Last Vampire, Ergo Proxy, Karas, Freedom) odlikuje se nenametljivošću (mada, onaj džez koji prati eksplozije pomalo kvari utisak).
Što zbog nesvakidašnjeg stila, što zbog déjà vu ideje (doduše, obučene u "sveže" ruho), Sci-Fi Harry će sigurno odbiti prosečne otakue, ali zato postoji mogućnost da nađe put do srca publike koja bi da sazna šta alternativni, "down to earth" pristup japanimaciji ima (i ume) da pokaže.
No comments:
Post a Comment