Angelus (Lech Majewski, 2000)

"You can't see the world for women's arses, lads. You're all blind. You see an arse - paint an arse. You see a horse - paint a horse. To see the other, real, metaphysical world, to get strength from it, you need to be clean, pure..."

Posle četiri odgledana filma Lecha Majewskog (pri čemu je svaki bio pravo otkrovenje), mogu sa stoprocentnom sigurnošću da potvrdim beznadežnu zaljubljenost u njegovo delo, vrlo blisku onoj koja uključuje avangardna čudesa Maye Deren ili Shūjija Terayame.

Angelus je priča o silezijskom kultu rudara-slikara, čiji duhovni vođa, na samrtnoj postelji, predviđa kraj sveta u 3 koraka - Veliki Rat, Crvenu Kugu i Ogromnu Pečurku, kao najavu za zrak sa Saturna koji će dokrajčiti Zemlju. Pošto se prva dva proročanstva obistinjuju kroz II svetski rat i uspostavljanje komunističkog režima, članovi ove neobične grupe odlučuju da spreče treće i spasu svet, tako što će golog i nevinog mladića postaviti na krov zgrade Partije koju će, po njihovim proračunima, pogoditi smrtonosni zrak... Sažeti sinopsis, naravno, ne može ni približno da opiše vrcavu lepotu ove apsurdne drame, uvrnute komedije i fantastične misterije.

Narator i žrtveno jagnje (mesija) je stidljivo siroče Rudolf, čija gotovo bezizražajna, blago-avetinjska pojava (kad odraste) izaziva neobjašnjive simpatije i melanholiju. Sa druge strane, njegova opsednutost pranjem nogu u potpunosti odgovara ekscentričnom okruženju, u koje Majewski smešta radnike iz rudnika Wieczorek u Janowu, blizu grada Katowice. Od Helmuta koji stalno trlja svoju mešinu (valjda mu je to zamena za amajliju), preko Ewalda, nezasitog u krevetu, do Teofila koji voli da razmišlja hladne glave (pa po cičoj zimi spava pored otvorenog prozora, a knjige drži u frižideru), reditelj uspeva da stvori nezaboravne, beskrajno zanimljive likove, prema kojima ni u jednom trenutku nije snishodljiv, prepuštajući ih njihovoj luckastoj prirodi. Raskošnu karakterizaciju upotpunjuje podjednako pomerenim članovima porodica glavnih junaka, raznovrsnim glumačkim minijaturama, kao i bezobrazno kicoškim prikazima Hitlera i Staljina. Neretke narativne digresije (gde spadaju i epizode sa pomenutim istorijskim ličnostima) umetnute su tako da ne odvlače pažnju gledaoca sa glavnog toka, već da demonstriraju autorovu neporecivu pripovedačku snagu.

Majewski se i ovde opredeljuje za najčešće statičnu kameru, pa prilikom gledanja stičete utisak da prolazite kroz galeriju fascinantnih živih slika, koje obuzimaju vašu pažnju taman onoliko koliko ste spremni da im se divite. Za maestralnu fotografiju je, kao i u Sobi jelena, zaslužan Adam Sikora. U pogledu vizualizacije, ovo ostvarenje se može protumačiti kao idiosinkratični spoj naivnog slikarstva i nadrealizma ili pažljivo naslikano kolo aluzija i metafora koje, u iskrenoj razigranosti, brišu granicu između stvarnosti i fikcije. Jedinstveni mise-en-scène paralelan je tvrdoglavo-detinjastoj posvećenosti pozivu i istraživanju odnosa ljudske zatucanosti prema umetničkim slobodama.

Angelus je odraz impresivne kreativnosti i ne bi ga valjalo ignorisati.