10 Oct 2010

Malice@Doll (Keitaro Motonaga, 2001)

"I am a doll. To console is my job, but nobody needs me, so I have to stroll everyday..."

U vreme nastanka, OVA Malice@Doll je prošla nezapaženo, jer se iste godine pojavio visokobudžetni, pa samim tim i tehnički superiorniji, Final Fantasy: The Spirits Within, dok se Kōkaku kidōtai (Ghost in the Shell) već ustoličio kao kralj animiranog cyberpunka. Uvrnuta, mistična aura koja obavija ovaj anime dodatni je razlog zbog kojeg su ga se mnogi klonili i zbog kojeg će ga mnogi i dalje izbegavati, ne znajući da propuštaju delo jedinstvene lepote i intrigantne sadržine.


Glavna junakinja Malice je, kako sam naslov nagoveštava, "lutka" - mehanizovana prostitutka koja, zajedno sa nekolicinom "koleginica" i uslužnih robota nastavlja trulu egzistenciju u postapokaliptičnom svetu bez ljudi. Lutajući po neonskoj pustoši, ona nailazi na ista metalna lica i ponavlja preprogramirano: "Poljubiću te. To je jedino što umem." Tokom susreta sa administratorom Joeom (koji upravlja robo-distopijom), iz očiju joj se sliva rashladna tečnost, te je ovaj upućuje na popravku. Tragajući za "majstorom", Malice stiže u muzej praistorijskih fosila, gde joj pažnju skreće misteriozni duh plavokose devojčice i vodi je u prostoriju sa čudnom, naizgled mrtvom, skalamerijom, iz koje se "izleže" stvorenje sa pipcima i napada je, prodirući kroz njeno telo. (Napomena: ovo nije umetnuto zarad samozadovoljavanja "tentacle rape" fetišista, niti se Malice@Doll može nazvati hentaijem, tako da je jedna od ključnih IMDb etiketa potpuno pogrešna.) Nakon iznenađujuće brzog oporavka, ona otkriva da joj je telo neobično meko i od tog trenutka počinje "mesnati" deo...


Scenarista Chiaki J. Konaka je iskustvo stekao u tematski bliskim serijalima kao što su Bublegum Crisis: Tokyo 2040 i Serial Experiments: Lain, da bi se kasnije razigrao u depresivnom Texhnolyze i nekoliko epizoda "evangelionskog" RahXephon-a. Objedinjujući brojne uticaje, počev od Carrollove Alise u Zemlji Čuda, preko Collodijevog Pinokija, kronenbergovskog i gajgerovskog horora, Scottovog Blade Runner-a, sve do Oshiijevog Tenshi no Tamago (i gore spomenutog Ghost in the Shell), Konaka se, između ostalog, bavi istraživanjem smisla života i odnosom inteligentnih mašina i njihovih tvoraca koji, čak i posle smrti, uživaju status "bogova". Pored odgovora na pitanje Philipa K. Dicka (Do Androids Dream of Electric Sheep?), on nastoji da pruži i rešenje sledeće mozgalice: Ako bi se veštačkoj tvorevini pružila prilika da postane organizam od krvi i mesa, kakvo bi obličje odabrala i kako bi se u ponašala u novoj koži? Možda predstava koju ima o sebi i ovaploćenje iste nisu onakvi kakvim ih je zamislio njen "otac"?


Za Malice, transformacija u ženu označava radosno otkrovenje, ali je istovremeno dovodi u neprijatnu situaciju iz koje pokušava da se izvuče poljupcem, ne znajući da je njena ljubav prokleta i zarazna. Probuđeni iz električne letargije, roboti divljaju u putenim (i izrazito neerotičnim) zadovoljstvima, nadajući se da će kroz (bolni) užitak spoznati svrhu postojanja (ili nestajanja?) u dekadentnom (ali relativno mirnodopskom) "društvu". Detinjasto naivni, oni ne umeju da odvoje pozitivne od destruktivnih emocija, izazivajući sveopšti haos, u kome je i paukoliki "policajac" Leucocyte bespomoćan. Koristeći likove kao simbole u filozofskoj diskusiji sa gledaocem (nešto slično će Tetsurō Araki sprovesti u eksperimentalnoj Kurozuki), Konaka se osvrće i na "san o leptiru" kineskog mislioca Chuang Tzua, časteći nas zagonetnim, oniričnim krajem, otvorenim za različita tumačenja. Istina je da priča deluje pomalo zbunjujuće, međutim, ona nije tek puki izgovor za scene seksualnih perverzija i nasilja, a svaki njen segment pažljivo je osmišljen. (I ne dajte se prevariti ni provokativnim naslovima epizoda - Hard Flesh, Oral Infection & Perverted Organism.)


Zahvaljujući ovakvoj postavci, reditelj Keitaro Motonaga se odlučuje da skromna novčana sredstva iskoristi na najbolji mogući način - u skladu sa sintetičkim glumcima, a potpomognut timom animatora, rukovodi "hendikepiranim" CGIem koji verno podražava stop-motion tehniku. Kruti, grčeviti pokreti asociraju na marionete Kihachirōa Kawamotoa, Jana Švankmajera i braće Quay, što je i bila namera autora. Povremeno se pribeglo i tradicionalnoj animaciji, a njena simbioza sa kompjuterskom izvedena je besprekorno. Dizajn antropomorfnih "lutaka" odgovara izgledu fantazijskih lepotica, koji je ukorenjen u svesti i podsvesti muške populacije odrasle na mangama, dok nezaboravni, neretko nakazni "službenici" poprilično odstupaju od humanoidne forme. Pozadine su prljave, industrijski hladne i mračne (posebno slasni su vitraž Maliceinog doma i nadrealna crno-crveno-bela soba), pa doprinose stvaranju teške, uznemirujuće, (cyber)gotske atmosfere, koju dopunjava odličan zvučni dizajn. Vrlo simpatična je i snena, ambijentalna pop balada "Fly Away" u izvođenju Ryoko Kashime, koja se svojim prijatnim glasom nadovezuje na umirujuću završnicu.


Malice@Doll nije savršen, ali ostavlja dubok utisak i moglo bi se reći da pripada onoj grupi animea koji su na granici sa avangardom. Podstičući maštu osobenom vizuelizacijom i nadražujući sive ćelije kompleksnim sadržajem, Konaka i Motonaga postižu zanimljive rezultate i pokazuju da fotorealizam nije preduslov za kvalitet, a kamoli umetničku vrednost jedne (jap)animacije.

1 comment:

  1. Mora da sam bio gladan kad sam pisao o Konakinom iskustvu ("bub(b)legum")... :D

    Nego, kad ga opet spomenuh, dodao bih da je Konaka scenarista još nekoliko zanimljivih serijala: Hellsing (omiljen mnogim ljubiteljima animea), (uznemirujuć i jeziv) Shadow Star Narutaru, (još jedna "lutkarska" OVA) Parasite Dolls, (halucinogeni) Mononoke i (simpatična natprirodna i psihološka misterija) Ghost Hound, a sarađivao je i sa Takashiem Shimizuom na igranom filmu Marebito (The Stranger from Afar). Osim toga, naišao sam na podatak da se bavi i izradom lutaka, koje po svom izgledu podsćaju na ove iz Malice@Doll. :))

    ReplyDelete