Pokój Saren (Lech Majewski, 1997)

Gde li bi nam bio kraj kada bi svi reditelji od televizijske produkcije uspevali da izvuku maksimum, baš kao što to čini Majewski u Sobi jelena? Njegova autobiografska film-opera, kako u uvodu naglašava, predstavlja poetizovano, melanholično sećanje na period adolescencije, podeljen po godišnjim dobima, počev od (ne baš zelenog) proleća, vesnika odrastanja, do depresivne zime, sa snažnim mirisom smrti (čiji se zadah sve vreme oseća).

"When there is a fool moon, 

I can never enter my father's room...

... Only at dawn, I feel through my skin

the presence of the moon..."

Za razliku od Hamdamovljevih Vokalnih paralela, gde su iskorišćene klasične operske arije, Majewski je sam napisao libreto i komponovao muziku, pretvarajući scene iz svakodnevnog života (spremanje večere, postavljanje pribora za jelo, obedovanje, odlazak na počinak) u čudesnu svečanost. Ono što na početku podseća na ordinarnu dramu (kada se izuzme nekonvencionalan pristup), lagano prerasta u inspirativno delo magičnog realizma. Sa površine stola izvire voda, zidovi se rone, dok iz njih izbija korov ili curi krv (tamo gde je ekser za sliku raspeća), a posred stana izrasta drvo, čije korenje upija grehe iz mračne sobe ispod, da bi u onoj svetloj iznad negovalo cvetove krošnje. Pored religioznih aluzija, autor rasipa i simbole ne toliko očiglednih značenja, pričajući (tj. pevajući) o prolaznosti/ciklusu života, poput nostalgičara setnog glasa. Duboke i iracionalne senke sa reprodukcija Giorgia de Chirica (kao dekor, savršeno odabranih) podudaraju se sa mistifikovanom i tihom polutamom u kojoj otac, majka i sin provode monotone dane.

"Their moist eyes touched by darkness shine."

Majewski i ovde demonstrira neprikosnovenu snagu u komponovanju kadrova, što nimalo ne iznenađuje, s obzirom na podatak iz biografije da se, između ostalog, bavi i slikarstvom. Promišljenim i usporenim pokretima kamere on oslikava svoju artistički preinačenu prošlost nalik najvećim majstorima kičice. Iako samo u tri navrata napušta enterijer porodičnog doma, koji se (zajedno sa stanarima) predaje čvrstom i nemilosrdnom zagrljaju Majke Prirode, uspeva da se izbori sa granicama prostora, smeštajući makrokosmičke promene unutar mikrokosmosa. Uz setne, milozvučne melodije (Wielka Orkiestra Symfonyczna Polskiego Radia), prožete hipnotišućim vokalima (Chór Opery Śląskiej), pruža nam jedinstven i nezaboravan audio-vizuelni doživljaj eksperimentalnog duha, hraneći i oči i uši do sitosti.

Genijalno.