6 Oct 2009

Den-en ni shisu (Shūji Terayama, 1974)

"We've got Carpenter Street, Temple Street, Rice Street, Buddha Street. But hey, swallow bird, isn't there a street where they would buy old mothers?"

Den-en ni shisu (odnosno Pastoral: To Die in the Country) predstavlja svojevrsnu, autobiografsku nadrealnu dramu Shūjija Terayame, zasnovanu na njegovoj zbirci haiku poezije. Već u prvim minutima sasvim je jasno da je on, jedan od najvećih Autora Avangarde svih vremena, na rediteljskoj stolici, oko Tatsua Suzukija iza kamere, a kada čujete dečji hor u neobičnom aranžmanu sa uvodne špice, znate da je J.A. Seazer i za ovaj film komponovao muziku. Odgledavši Pastoralu, stekao sam izoštreniju sliku o Terayaminom opusu i shvatio da nikada neću naći dovoljno lepih reči, kako bih opisao njegovu genijalnost. Manji od zrna maka u poređenju sa ostvarenjem koje izaziva na nekoliko nivoa, pokušaću da saberem svoje utiske.

Starinski sat u kući njegove majke, koji stalno kuca, pa mora da bude vezan, kako vreme ne bi pobeglo. (U jednom od razgovora sa sinom koji želi da nosi mali džepni časovnik svuda sa sobom, majka izgovara: "Vreme je da se čuva u kući, u velikom satu.") Lepuškasta komšinica privlači petnaestogodišnjeg Terayamu (motiv "posesivna majka-sin-žena iz susedstva" pojavljuje se i u Kusa-meikyū-u iz 1983). On želi da se obreže, jer je o tome čitao u majčinim časopisima, a majka ga prekoreva, govoreći mu da su za njega samo stripovi koje mu ona kupuje. Rasprava između njih dvoje završava se, kao i uvek, Shūjijevim odlaskom do proroka, kako bi preko njega, razgovarao sa već nekoliko godina mrtvim ocem. Bizarni stanovnici sela - trudnica sa kučencetom, koja će uskoro roditi kopile, babe-tračare u crnini, sa povezom preko oka, poluunuformisani vojnik koji zabavlja dečicu, žena u crvenom koja vas vodi kroz pustoš Strašne Planine... i cirkus. Svi su oni prepoznatljivi, "terajamovski". I ne samo likovi, već i detalji, poput zakrpljenih fotografija i vrata koja ne vode nikud (?). Čini se da reditelj hoće (i uspeva!) da zaustavi vreme i izobliči ga zajedno sa prostorom, onako kako samo njemu odgovora, a zatim ih prenese u neki novi, paralelni svet.


Nakon prvih četrdesetak minuta, film se prekida. U projekcionoj sali, nekolicina kritičara videla je prvi deo i Terayama im saopštava da ostatak još uvek nije montiran. Odlazi u bar sa jednim od njih i priznaje kako mu je teško da objektivno pristupi svom detinjstvu - ima osećaj da ga eksploatiše i stvara jeftini spektakl. (Zavarava samog sebe...) Kaže još da su mu snovi postali stvarnost, na šta mu sagovornik odgovara: "...All the same, if you can't control your dreams or edit your memories, you're still not a true creator." (Ma, gde nije, baš takvi su Tvorci i po!) Po povratku kući, pred vratima ga čeka petnaestogodišnji Shūji, koji je pre dvadeset godina pobegao od kuće. Sa svojom prošlošću vraća se u film i emotivno se svlači pred gledaocem. Ne samo kroz ovu dvojicu koja ga tumače (Hiroyuki Takano, kao dečak i Kantarô Suga, kao odrasli Terayama), već i kroz sve one čudake, reditelj priča o sebi - o buđenju seksualnosti, odnosu sa majkom (koju toliko voli, da želi da je ubije) i još jednom (prvi put je to bilo u Tomato Kechappu Kōtei-u) izražava gađenje prema ratovima, onako kako samo on to ume. Druga polovina filma ima istovremeno mračniji i dirljiviji ton, ali ni u jednom trenutku ne postaje patetična, niti prestaje da fascinira svojom nadrealnošću. Terayama se bori sa samim sobom i razuzdanom kreativnošću, a iz te borbe, kako god uzmete, izlazi kao pobednik.


Pastoral: To Die in the Country je igra, poput žmurki, kojima i počinje. Pruža kompletni užitak,  pre svega  za one koji film gledaju, a onda i za one koji više vole da sedmu umetnost čitaju, a onda je krvnički analiziraju. Dobronamerna poruka drugoj grupi: "Imaćete mnogo posla, a posao će uvek ostati nedovršen." Shūji Terayama je, sudeći po prikazanom, bio izuzetna, kompleksna ličnost i ne treba da čudi što se u nazivu dva njegova ostvarenja pojavljuje "meikyū", jer je i sam bio nalik lavirintu, onom iz koga se ne može izaći. Lepota Terayaminog dela je od vrste koja ne bledi nikad - inspirativna, mistična, zbunjujuća, iskrena, neuhvatljiva...

No comments:

Post a Comment