17 Sep 2010

Institute Benjamenta, or This Dream People Call Human Life (Stephen & Timothy Quay, 1995)

"Perhaps, there is some hidden meaning to all these nothings."

Negde daleko, dalje nego što ograničeni ljudski um može da zamisli, postoji kraljevstvo zvano Tiha Avangardija. Okovano gustom maglom, čiji debeli lanci jecaju pri urlanju vetrova, u samom središtu ove raskošno puste zemlje, raste usamljeno drvo. Njegove prividno ogoljene grane rađaju nevidljivo lišće, u čijim žilama spavaju sokovi Enigmatičnih Alegorija. Oko crnog stabla, uvija se umorna reka koja svojim spiralnim tokom upozorava izgubljene duše, vodeći ih do Poslednjeg Utočišta. Iz njene ledene vode povremeno iskaču Neuhvatljive Misli i lepe se za teška krila velikih belih ptica. Kada polete, one više nikada ne sleću, provodeći čitav svoj život u potrazi za setnim bajkama koje rastu u poljima prozirnih, bezbojnih ruža...


Sazdano od čestica iskonske emocije, ovo delo preuzima obličje dima nastalog sagorevanjem duha apstrakcije i, uzdižući se iznad konvencionalnosti glavnotokovske kinematografije, vodi gledaoca putem vazdušastih, klaustrofobičnih snoviđenja koja mogu, ali ne moraju da imaju značenja. Bilo bi pogrešno reći da te lucidne halucinacije, koje negiraju sve ono što nas okružuje, ostaju u sećanju, jer su odavno prisutne u podsvesti (individualnoj, kolektivnoj, božanskoj, kosmičkoj) i potreban im je samo mali podstrek da bi se probudile. A kada se pokrenu, njihovi nečujni koraci ne dotiču zemlju.


Besmislenost ljudskog života nameće se kao prva pretpostavka centralne teme ove hipnotišuće i, nalik staklenim kuglama sa snegom, hermetične poeme, jer kakva je to egzistencija kad neko mora da nas podučava kako da postanemo nečije sluge i to još u nizu apsurdnih i ponižavajućih lekcija koje se monotono ponavljaju? A možda je poremećeni ljubavni trougao između Jakoba, poslednjeg učenika, i incestoidnih rođaka, strogog herr Benjamente i njegove sestre, fräulein Lise Benjamente, ono od čega je sačinjena srž nekoherentne i nadrealne priče - teatralna tragedija bez početka i bez kraja, nestalna, krhka i varljiva. Onda je Lisa uplašena i uznemirena princeza koja odlazi na večni počinak pre nego princ Jakob shvati da su njena osećanja iskrena, da je stariji brat manipulativni čarobnjak, a njih dvoje njegove marionete. Treće rešenje zagonetke moglo bi da bude istančano poigravanje sa religioznom ideologijom, posmatranom kroz upljuvani monokl uzvišenih bića koja su zaboravila ko su, uobražavajući samoću... Međutim, tumačenja ima nebrojeno mnogo, pa bi bilo uzaludno dalje ih nabrajati i izgubiti se u beskraju.


Brižljivo komponovane, eterične crno-bele fotografije Nicholasa D. Knowlanda (čije učešće u KlavirŠtimeru Zemljotresa i kratkometražnom Eurydice... She, So Beloved je više nego očigledno) nižu se poput bisera na ogrlici mrtve lepotice i, u simbiozi sa šturim, neretko filozofičnim dijalozima (i sumanutim monolozima), nose zbunjujući narativ. U gotskoj scenografiji (tj. enterijeru Instituta), začudnoj kao i svi ostali aspekti filma, izdvajaju se natpisi na nemačkom, neobični akvarijum sa zlatnom ribicom, jelenski rogovi i uska vrata i vratanca, iza kojih se kriju naturalistički murali i atrijum ispunjen svetlucavim nitima džinovske, sluzave paučine. Rapsodične melodije Lecha Jankowskog, koji je svoj talenat "pozajmio" i za nekoliko stop-motion animacija braće Quay, neraskidivi su element snene, melanholične atmosfere. Izvanredna gluma glavnog trojca, Alice Krige (Lisa), Marka Rylancea (Jakob von Gunten) i Gottfrieda Johna (herr Benjamenta), kao i suvereno vođstvo ekscentričnih blizanaca samo dodatno intenziviraju pritajenu snagu ovog dela.


Institute Benjamenta bi se ukratko mogao opisati kao blagonaklona, relaksirajuća verzija Lynchove Glave za brisanje ili Žene koja stavlja puder Patricka Bokanowskog odgledane u bunovnom stanju, sa tanušnom i mekom koprenom preko očiju, satkanom od niti koje miluju Bergmanova, Madinova i nema ekspresionistička ostvarenja...

"From now on, it can only be evening in this world."

No comments:

Post a Comment