Las (Piotr Dumała, 2009)

"Deep within the grave, father has time."

Magla i šuma. Stabla - ogoljena/sa ponekim listom/oborena/obrasla mahovinom. Zmija. Lomača. Reka. Otac i sin. Njihova priča je poput pletenice sačinjene od dveju mesnatih niti. Prva, pod otvorenim nebom, među drvećem, opisuje jedan period života - ostareli roditelj je strogi vodič, a odraslo dete poslušni pratilac. Međutim, njeno lice je varljivo i polagano se, potpomognuto sveprisutnim simbolima, transformiše, te u završnici deluje kao otelovljenje mrtvačevih (post mortem) misli. U drugoj, zatvorenoj u skromni kućerak, sanjajući o slobodi obojice, sin robuje očevoj nepokretnosti - iznosi njegove fekalije, presvlači ga, hrani, kupa... Zadivljujuća je predanost kojom ispunjava neprivlačne obaveze.

Las (The Forest) je eksperimentalna, visokostilizovana drama - olovno teška, jesenja, depresivna, alegorična, kontemplativna, minimalistička, pokrivena velom misticizma i skoro bez dijaloga. Svojom režijom, Piotr Dumała, kome je ovo prvi igrani film, priziva duh Tarkovskog (naročito u poslednjoj sceni) i podseća na Majewskog i Tarra, vodeći nas kroz crno-beli svet svojih junaka, običnih ljudi koji žive i umiru, odnosno, u slučaju mlađeg, suočavaju se sa smrću. Animiranim prologom još jednom demonstrira jedinstvenu tehniku, zahvaljujući kojoj je i stekao reputaciju majstora "destruktivne animacije". Fotografija Adama Sikore je, kao po običaju, izvanredna, pa je apsolutno svaki kadar, bilo da oslikava iscrpljenu prirodu, smežurano starčevo telo ili šerpu sa kašom, dostojan titule - remek-delo. Asketske slike uokvirene su tišinom, promuklim kricima ružne stvarnosti i hipnotišućim jecajima gudala i žice...