Idući stopama kratkometražnih segmenata u okviru eksperimentalnih omnibusa Shin onna tachiguishi retsuden (2007) i Kiru (2008), Oshii odlučuje da nas počasti nekom vrstom objašnjenja (ovih visokostilizovanih vinjeta), koje istovremeno funkcioniše kao duhovni, ali veseliji naslednik njegove filozofske SF drame Avalon (2001).
U dalekoj budućnosti, ljudi i dalje tragaju za pribežištem od haotične stvarnosti, a pronalaze ga u inovativnoj virtuelnoj igri Avalon, čiji su programeri osmislili dodatne multiplayer arene za iskusne igrače. Četvoro class-A gejmera pokušava da osvoji Avalon(f), postapokaliptičnu pustoš kojom haraju divovska crvolika stvorenja, peščani kitovi. Jedan (bukvalno) prljavi Japanac (Yoshikazu Fujiki kao Jäger, aka 0538) i tri preslatke Japanke (Meisa Kuroku kao Gray aka 0251, Hinako Saeki kao Colonel aka 0266 i Rinko Kikuchi kao Lucifer aka 0666) moraće da udruže snage, kako bi porazili bossa, jer uviđaju (najviše zahvaljujući dosadnom game masteru) da nemaju šanse, ako nastave da igraju samostalno.
Tokom kvazi-dokumentarnog uvoda (podsetnika/vizit-karte, u zavisnosti od toga da li ste ili niste gledali Avalon), narator (gospodar virtuelnog sveta) upoznaje gledaoce sa settingom. Gradeći ga uglavnom od statičnih slika, autor nas podseća na jedan od svojih uzora, foto-roman La jetée, ali i na činjenicu da spada u grupu reditelja koji vole da stalno priređuju iznenađenja, na radost vernih fanova. Kao što se od njega i očekuje, ono što posle surprise-starta sledi jesu fan-servicing akcione scene isprepletene sa dugim, "tarkovskijevskim" šetnjama po sivilu (f)-a. Iako film traje tek koji minut duže od sat vremena, Oshiiju se uopšte ne žuri, pa u sudaru estetike kompjuterskih animacija i svojevrsne (donekle iskrivljene) poetike, uspeva da umetne kontemplativne kadrove sa pužem (!), misterioznom statuom i psom (koji, gle čuda, nije baset), časteći nas uvrnutim smislom za humor, naročito u završnici. Likovi se služe engReskim jezikom, uz prstohvat dijaloga na (još uvek neprevedenom) japanskom, što ponekad ume da zasmeta, s obzirom na to da im glasove sputavaju maske u obliku brnjica (najverovatnije aluzija na Kerberos sagu).
Sepia tonove iz nekoliko puta spomenute cyberpunk poslastice ovde zamenjuju isprane boje, paralelne hedonističkoj praznini, lišenoj emocija, vrlo moguće (i već prisutne) budućnosti, u kojoj tehnologija čovečanstvu lagano oduzima ono malo ljudskosti što mu je preostalo. Uz odličnu fotografiju, prepoznatljiv "superlivemation" i bombastično-atmosferičan skor Kenjija Kawaia, Assault Girls isporučuje nezobaravan audio-vizuelni doživljaj. Uprkos (potpuno razumljivom) podređivanju sadržine hiperstilizaciji, Oshii ipak uspeva da isporuči atipičan sci-fi-action flick, kao stvoren za predah, poručujući da, čak i kada se šali, on to čini ozbiljno. :)
No comments:
Post a Comment