Eksperimentalni svet slika: Nastavak

Ori (The Cage, 1964) 

Od WC šolje, preko nošenja/razbijanja/imitiranja satova, sumanute (ritualne?) igre punačke starice, sve do šetnje s kozom i bez koze (i to nije sve!), Terayama istražuje čoveka, kao roba vremena (što je sasvim logično, s obzirom na naslov, iako ima elemenata koji podležu nekoj sasvim drugoj logici). Psihodelična muzika i crnozelena fotografija obeležavaju audio-vizuelnu prezentaciju Kaveza.

  
Tomato Kecchappu Kôtei (Emperor Tomato Ketchup, 1971)

"Article 1: The Emperor is sacred and inviolable.
Article 2: By law, the Imperial Throne shall be ascended at childhood and abdicted at youth.
Article 3: The Imperial shoes are polished by His father's tongue, His tedium soothed by His mother's violin.
 ...
Article 8: The Emperor wears a hat and removes it for no reason.
..."

... i tako dalje, i tako dalje. U neodređenoj budućnosti (ili možda prošlosti?) deca su se pobunila protiv odraslih. Za cara proglašavaju klinca koji usvaja ime po svojoj omiljenoj hrani. Stvarajući utopiju zasnovanu na samozvanim pravilima, mladi naraštaji rade šta god im je volja, uključujući i seksualno zlostavljanje roditelja... Zahvaljujući malom, podmuklom, konzervativnom skotu koji čuči u meni, Kečap-cara sam video kao najkontraverznije Terayamino delo, a pretpostavljam da je još jedan od razloga činjenica da sam rođen nakon 70-ih, koje su dale toliko slobodoumnih filmskih ostvarenja. Snimljen u crno-beloj fotografiji, povremeno kao polu-dokumentarac i sa umetanjem teksta na nemačkom preko slike, a praćen muzikom koja priziva zvukove Indije (?) i jednom skroz uvrnutom dečjom pesmicom, Emperor Tomato Ketchup, za razliku od ostalih, nosi vrlo jasnu antiratnu poruku. Kroz (ovu) skraćenu verziju istoimenog dugometražnog filma, reditelj vrlo upečatljivo izražava svoje gađenje prema događajima iz II svetkosg rata, koji je i sam preživeo.

Janken sensô (Rock-Scissors-Paper War, 1971)

Dva polu-uniformisana mršavka vode rat, kroz popularnu jan-ken-pon (aka rock-paper-scissors) igru, smeštenu u napuštenom skladištu (?), nadograđujući je novim "momentima", poput navlačenja automobilske gume na glavu ili guranja komadića cigle u gaće. Kao po običaju, reditelj vas podvrgava uvrnutaj muzičkoj podlozi koja, u ovom slučaju, kombinuje kompoziciju klasične muzike sa Hitlerovim govorima i groktanjem svinja. Ovakvog otkačenjaštva nema ni kod Miikea.

Seishonen no tame no eiga nyumon (Young Person's Guide To Cinema, 1974)

Vodič kroz filmove za mladež izveden je u 4 varijante - Roze, Zelena, Plava i sve tri zajedno. Treba videti, jer ne vredi pričati...

Butterfly (1974)

U nekoliko reči - vizuelno privlačno artistično orgijanje. Leptir, trbuhozborac, uživanje u pilećem bataku... A, preko svega, crne siluete koje vas ometaju poput onih što vole da napuste bioskopsku salu usred projekcije. Zanimljiva tehnika kojom će se Terayama, uz izvesne izmene i dopune, kasnije često zabavljati...

Laura (1974)

"We're not just light and shadow on the screen. We've got eyes just like you. We know the types that come to experimental films... Other guys think "avant-garde" means a naked lady."

Neke su od reči koje jedna od tri izazovne Japanke na pozornici kabarea (?) upućuje gledaocu u drugom redu, dok tamani sirovu ribu (opet meso!). Kada se on osmeli da stupi na scenu, iziritiran njenim kreveljenjenm, sve tri se sručuju na njega, skidaju mu odeću i "maltretiraju" na različite načine. Ovde se reditelj samopodrugljivo poigrava idejom o tome šta predstavlja avangardna umetnost.

 

Meikyû-tan (Labyrinth Tale, 1975)

Pošto ih nisam gledao hronološki, Priča o lavirintu je bila prva na spisku odgledanih (nakon dugometražnih Saraba hakobune i Kusa-meikyû) i u trenutku mi je prirasla za srce, a Terayami obezbedila mesto među omiljenim mi rediteljima. Likovi sa upadljivom šminkom otvorili su vrata koja vode u svet Jednog Genija, čija stvaralačka moć impresionira. U ovom neobičnom karnevalu raskošnih iluzija, snoviđenju koje se teško zaboravlja, Terayama koristi kontrast između tamnozelene/plave i bele, koji je u određenim scenama pojačan do te mere, da je slika preplavljena belinom ispod koje se jedva naziru siluete.

Hôsô-tan (A Tale Of Smallpox, 1975)

Umotavanje glave u zavoj. Puž. Zakucavanje eksera. Partija najbizarnijeg bilijara. Pranje zuba. Testera. Prolazak kroz samostojeća vrata usred mora... Uzaludno je prepričavati. Kao što i sam naslov kaže, ovo je (nadrealna) priča o velikim boginjama. Uspeli pokušaj otelotvorenja bola.

 Shimpan (Der Prozess, 1975)

Opsesija ekserima u Procesu doživljava vrhunac, pa ovaj predmet dobija višestruko značenje.

* Ekser kao uzrok bola/depresije/straha;

* Ekser kao falus/učesnik koitusa/izazivač orgazma;

* Ekser u službi straha/frustracije/nipodaštavanja znanja.

Napeta muzika kao u kakvoj horor misteriji preobražava se u relaksirajuću melodiju u poslednjih desetak minuta potpune (i bukvalne) čistote...

Marudoru no uta (Les chants de Maldoror, 1977)

Više informacija o najverovatnijem izvoru inspiracije za ovu bizarnu rapsodiju golotinje, životinja i ispisivanja teksta (koji verovatno ni uz prevod ne bi razjasnio neke stvari) možete naći ovde. Pošto dotičnu poemu nisam čitao, uzdržaću se od daljih komentara.

Keshigomu (The Eraser, 1977)

Da li je moguće izbrisati sećanja... gumicom za brisanje?

A Woman With Two Heads (1977)

Od nevinsti do zreslosti, od zajedničkog života do usamljenosti - na neobičan način (ne toliko "terajamovski" koliko u ostalim ostvarenjima), reditelj priča dramu o običnim ljudima, a kao jedan od glavnih alata majstorski upotrebljava senke.

Issun Bosi Wo Kijutusuru Kokoromi (The Attempt to Measure the Hight of Man, 1977)

Sa ovakvim naslovom, svaki komentar je suvišan.

Shoken-ki (The Readng Machine, 1977)

Jezikom Engleza - sepia-toned astonishing imagery. Koncept čitanja u nadrealnoj viziji Terayame.

Verujem da gledaoci nenaviknuti na ovakve filmove neće videti dalje od nasumičnih slika koje neki ludak ređa, zarad samozadovoljavanja i ubeđen sam da je malo onih koji će izdržati dalje od par minuta. Ali, ukoliko ste ljubitelj najranijih radova Luisa Buñuela i Jeana Cocteaua ili Alejandra Jodorowskog i Davida Lyncha, Toshija Matsumotoa i Takashija Miikea (u Izo elementu), u ostvarenjima Shūjija Terayame pronaćićete onog mističnog, bucmastog crva koji rovari po sivim ćelijama, kad god se upustite u avanturu sa pomenutim ekscentricima, pri čemu će taj novootkriveni nevaljalac imati novi oblik, i boju, i ponašanje...