7 Apr 2010

Maya Deren - Kratkometražni filmovi

Siguran sam da neću pogrešiti ako Mayu Deren (1917-1961) nazovem boginjom američkog eksperimentalnog (avangardnog) filma, jer se u 7 kratkometražnih čudesa koje je ova žena stvorila skriva snoviđajni, enigmatični svet, iza bezbroj zauvek zaključanih vrata ili otškrinutih tek toliko da možete da zavirite. Gledanjem kroz ključaonice, moguće je samo donekle naslutiti značenja simbola, ukorenjenih u podsvesti, (okultnom) misticizmu i pokretima ljudskog tela, koji u smrtnoj tišini preuzimaju ulogu reči. Suočivši se sa kompleksnim zagonetkama koje je, poput sfinge savremenog doba, postavila 40-ih i 50-ih godina prošlog veka, stekao sam utisak da su rođene u nekoj paralelnoj dimenziji, izvan svog vremena i prostora, i da slike koje su njima obojene nikada neće (ne smeju!) izbledeti.

Meshes of the Afternoon (1943)

Cvet. Ključ. Nož. Telefon. Stepenište. Gramofon. Osoba u crnom, sa ogledalom umesto lica. Okean i opet ogledalo, razbijeno u paramparčad... Poput košmara, u kome su nam udovi teški, a glas sputan, i iz koga se budimo samo da bismo saznali da još uvek sanjamo, sve se ponavlja, sa suptilnim izmenama u određenim detaljima. Strah od usamljenosti i smrti ne nestaje tek tako, kada nam neko pruži ruku, a otvaranje očiju ne označava kraj i ne donosi spas. Noćna mora se preobražava i postaje neraskidivi deo stvarnosti.

Gledajući Meshes, nisam znao čemu pre da se divim - nesvakidašnjoj, mističnoj lepoti Maye Deren, njenoj posvećenosti delu i preciznoj režiji (u saradnji sa tadašnjim suprugom Alexanderom Hammidom), pametno iskorišćenim uglovima kamere, hipnotišućoj crno-beloj fotografiji ili muzici Teijija Ita koja, iako nakalemljena 16 godina kasnije, doprinosi produbljivanju začudne atmosfere i vaspostavljanju raspoloženja filma. Neporeciv je ogroman značaj ovog ostvarenja na razvoj nadrealizma u sedmoj umetnosti, a njegov najočigledniji uticaj na kinematografiju druge polovine XX veka ogleda se u tri (meni veoma draga) filma - Lost Highway, Mulholland Dr. i Inland Empire, Davida Lyncha.


At Land (1944)

Udovoljavajući njenoj radoznaloj prirodi, talasi je iznose na obalu. Nakon rasanjivanja, ona, Sirena, podiže se na svoje noge i penje se uz osušeno deblo, kako bi se, pri vrhu, našla na ivici dugačkog stola, oko koga je okupljena grupa buržuja, u sobi zagušenoj dimom njihovih cigareta. Dok puzi stolom/urbanom džunglom, niko je ne primećuje, jer su svi obuzeti ispraznim ćaskanjem. Njen pogled je usmeren ka muškarcu koji sedi u čelu, zamišljen nad šahovskom tablom. Oprezno mu se približava, ali on ustaje, a za njim i ostali. Zabavljajući se telekinetičkim pomeranjem figura, zaboravlja na njihovu nezainteresovanost. Beli pešak pada u reku, a ona je nemoćna da ga uhvati...

Zamišljena i već pomalo razočarana, prolazi puteljkom u blizini šume. Sreće mladića, s kojim započinje razgovor. Tokom šetnje, on se transformiše, i od nje se udaljava sve više, zatvarajući joj pred nosom vrata brvnare, do koje ubrzo stižu. Prolaskom kroz pukotinu na toj oronuloj građevini, dospeva u sobu sa nameštajem prekrivenim belim čaršavima. Tamo učestvuje u igri zurenja sa sredovečnim muškarcem, dok joj mačka ne iskoči iz naručja. Po izlasku iz kuće, dolazi do peščanih dina, koje je vode ka plaži. Pokušava da skupi oblutke, ali joj ispadaju iz ruku i ona posrće. Nailazi na dve žene koje vode razgovor i igraju šah. Nekoliko trenutaka ih posmatra, a zatim im, milujući ih po kosi, odvlači pažnju i otima figuru belog piona, bežeći natrag, sa haotičnim slikama kopnenih doživljaja u glavi.

Kada svemu dođe kraj, njena radoznalost je zadovoljena, ali su joj očekivanja razvejana nemilosrdnim vetrovima, kojih u vodi nema. Shvatila je da nikada nije ni trebalo da napusti svoj dom, ali je sada kasno - otrovana je ludilom, a njene moći istrošene su tričarijama. At Land je nema, nekonvencionalna, psihoanalitička fantazija, sazdana na temeljima prefinjene ženstvenosti Derenove i simbolici koji pripada njenom unutrašnjem kosmosu. Pored već predstavljenog prvenca i Rituala u preobraženom vremenu iz '46. o kome će u daljem tekstu biti reči, kvintesencijalan je za upoznavanje nedokučive ličnosti ove rediteljke, istovremeno snažne i ranjive, krotke i razuzdane, predodređene da krupnim koracima korača ispred svojih savremenika, ne obazirući se na trendove.


Witch's Cradle (1944)

"The End is the Beginning is the End."

Nedovršenim i klaustrofobičnim Witch's Cradle, nastalim u saradnji sa Marcelom Duchampom i Pajoritom Mattom i, nažalost, lišenim eterične pojave autorke, vladaju svojevrsna, svedena gotska atmosfera i osećaj bezizlaznosti, izazvani izgubljenošću glavne junakinje i neprijatnom tišinom. Uprkos (ili, možda, zahvaljujući) nedorečenosti, Kolevka se, u okviru avangardnog filma, može rangirati vrlo visoko, a ono što je, od početka do kraja, ljulja jeste zamršenost, čak i bukvalno naglašena u nekoliko navrata. Pošto uspeva da izazove neobjašnjiv strah, može se smatrati jedinstvenim arthouse hororom, na čiju teritoriju Derenova nesvesno stupa.


A Study in Coreography for Camera (1945) / Meditation on Violence (1946) / The Very Eye of Night (1958)

Nadam se da mi niko neće zameriti ako ova 3 minimalistička eksperimenta grupišem kao "trilogiju pokreta", budući da u njima rediteljka istražuje univerzalni jezik plesa kojim se i sama bavila (Studija koreografije, sa Talleyem Beattyem, i Oko noći, u saradnji sa Antonyem Tudorom i studentima baletske škole Metropolitan), odnosno govor tradicionalnog kineskog boksa (Meditation on Violence), u izvođenju Chao-li Chija i u pratnji muzike Teijija Ita. Sjajno koreografisanim minijaturama, Derenova se udaljava od svojih nadrealističkih/dadaističkih početaka, ostajući pritom dosledna svojim principima.

A Study in Corepography for Camera
Na otvorenom prostoru (među ogoljenim drvećem), u sobi i među eksponatima drevne egipatske civilizacije, Beatty otelovljuje Mayinu viziju. 


Meditation on Violence
Chao-li Chi, okružen belim paravanima, a zatim na terasi (krovu?), demonstrira učenja dveju škola, Wu-tang i Shaolin.


The Very Eye of Night
Kontemplativni ples (polu)bogova na noćnom nebu.


Ritual in Transfigured Time (1946)

Ona, u stanju ekstaze (izazvanom namotavanjem klupka!), sve do nestanka i sjedinjavanja sa drugim ja, i njen alter-ego (devojka tamne puti), ophrvan slutnjom i uznemiren prisustvom namrgođene žene (pretnja ili upozorenje?). U odori časne sestre i sa kalama u desnoj ruci, napušta sobu i dolazi na zabavu, gde su svi prisutni konstantno nasmejani i pozdravljaju se jedni s drugima (čak i ozbiljna "posmatračaca" s početka), podsećajući na jezivo preveselu najavu Buñuelovog remek-dela El ángel exterminador. Pokušava da napusti to obilje veštačkih osmeha, ali je nešto zadržava i vraća, sve dok ne naiđe na njega (svog spasioca?), odakle počinje strastvena igračka predstava. Da li je konačno slobodna ili je to začetak novog ropstva?

Ponovo je napuštena, u bašti kamenih statua. S razlogom uznemirena, priprema se za beg. Jedna od statua (gorespomenuti "spasitelj") oživljava i kreće za njom... Potraga za sopstvenim identitetom projektuje se na bežanje od istog, a završava se smrću u okeanskim dubinama. Ovde je sasvim bezbedno upotrebiti izraz "derenovski" film, u kome je, na neki način, objedinjeno sve ono čemu je rediteljka za svog kratkog života težila...


Preporuka:
Fragmented Self in a Shattered Mirror (Andrei Khrenov o dokumentarcu Im Spiegel der Maya Deren (2002), Martine Kudláček)
At Land (Maya Deren, 1944) (recenzija Alfreda Eakera, 366weirdmovies.com)

2 comments:

  1. Pogledala sam samo "Meshes of the Afternoon (1943)" i "At Land" za sad, i jako mi se svidjaju. Ima neceg vrlo privlacnog u tim filmovima, da li zbog uglova i "dreamy" atmosfere (koja je na granici sa kosmarem). Gde se krio ovakav dragulj do sad??

    ReplyDelete
  2. Taman posla da krijem. :D Mayine filmove sam otkrio tek nedavno i pitao se otprilike isto - gde su se ovi dragulji do sada skrivali? Ne znam samo da li je Derenova privlačnija kao autor, iza kamere, ili kao deo filma, ispred... Odgledaj i Ritual in Transfigured Time obavezno, a ostalo, ako hoćeš da kompletiraš filmografiju ove avangardistkinje. ;)

    ReplyDelete