10 May 2011

Mononoke-hime (Hayao Miyazaki, 1997)

 "Život je patnja. Težak je. Svet je proklet. Ipak, mogu se naći razlozi da se i dalje živi."

Sa budžetom od oko dvadesetak miliona dolara i višestruko većom zaradom, dugačkim spiskom nagrada, brojnim pozitivnim kritikama i visokim ocenama na gotovo svim sajtovima posvećenim sedmoj umetnosti i/ili anime kulturi, Mononoke-hime spada u red najskupljih, najisplativijih, najnagrađivanijih i najcenjenijih japanimacija. Iako je čitav Mijazakijev opus okićen epitetima u superlativu, priznajem da moji dosadašnji susreti sa njegovim filmovima nisu bili baš onakvi kakvima sam ih zamišljao, te sam ih smatrao precenjenim, uprkos neporecivim kvalitetima. Međutim, ovo ostvarenje zaista stvara utisak savršenog spoja stila i sadržine, tako da nedvosmisleno zaslužuje reputaciju koja ga prati.


Smeštena u zalazak Muromači perioda japanske istorije (1336-1573), epska priča se usredsređuje na poslednjeg princa Emiši plemena, Ašitaku, koji biva ranjen u borbi sa gigantskim demonizovanim veprom u nastojanju da odbrani svoje selo. Kada mu stara proročica kaže da je rana prokleta i da će se kletva lagano proširiti na čitavo telo donoseći mu smrt, on odlučuje da zauvek napusti zavičaj i ode ka zapadnim zemljama (odakle je napadač došao), nadajući se da će pronaći lek. Na putu ka staništu životinjskih bogova nailazi na utvrđenu varoš u kojoj se proizvodi i obrađuje gvožđe, a kojom rukovodi (naizgled) okrutna Ledi Eboši. Njen cilj je da proširi naseobinu na uštrb obližnje šume i da urazumi "vučju princezu" San. Potiskujući sopstvene prioritete u drugi plan, mladi Ašitaka silom prilika postaje učesnik nemilosrdnog sukoba između viših bića i ljudi...


Ono što povrh svega impresionira jeste pažljivo odmeren ritam odvijanja radnje za sve vreme trajanja (malo više od dva sata), odnosno harmonično smenjivanje dinamičnih akcionih i opuštajućih dramskih scena, kao i visok nivo uverljivosti, a moglo bi se slobodno reći i realizma, u suštinski fantazijskom okruženju. Jedna od centralnih tema je, slično Nausikaji iz Doline Vetra (1984), neizmerna ljubav prema prirodi, s tim što je ona izražena daleko suptilnije, a propovednički ton je obuzdaniji negoli u spomenutom delu iz 80-ih. Jasno čitljiva je i antiratna poruka, kritika globalizma i kapitalizma, skladnost u odnosima između generacija (danas potpuno poremećenih) i prikaz pogubnosti negativnih emocija i čovekove arogancije, čijim kažnjavanjem autor zadovoljava poetičnu pravdu.


Možda vraćanje osnovnim vrednostima življenja i pokušaj uspostavljanja idilične ravnoteže deluje staromodno, ali ponekad je to jedini način za ukazivanje na probleme savremenog društva. A nosilac balansa je melanholični glavni junak sa kojim se, kako sam kaže, Mijazaki poistovećuje, kraseći ga uzvišenim vrlinama - humanošću, nesebičnošću i požrtvovanošću, a da ga, začudo, uopšte ne idealizuje, niti postavlja u crno-beli šablon sa ostalim protagonistima. Sa druge strane, princeza San je oličenje sirove emocije i onog primarnog instinkta koji čuči u svima nama. Negativaca, u tradicionalnom smislu te reči, ovde nema. Svi akteri su osmišljeni tako da, gotovo bez izuzetaka, pridobiju gledaočeve simpatije, tj. da ih gledalac razume, čak i onda kada pokazuju mračnu stranu svojih ličnosti i postupaju onako kako veruju da treba, ma koliko se to činilo pogrešnim. Sjajnu karakterizaciju, naravno, upotpunjuje izuzetna glasovna gluma kojom sejui oživljavaju dodeljene im "avatare".


Jednostavan, ali prepoznatljiv i atraktivan dizajn ručno iscrtanih likova uključuje i simpatična stvorenja inspirisana mitologijom Dalekog Istoka (crvoliki demon, Kodame i Daidaraboči) čijom prezentacijom reditelj demonstrira bezgraničnu maštovitost i istančan osećaj za fantaziju. Osim toga, apsolutno svaka lokacija je prelepo naslikana i vrlo živopisna, a tradicionalna animacija (uz ograničenu pomoć računara) i posle skoro petnaest godina izgleda očaravajuće. Posebno upečatljive su scene transformacije Daidarabočija (Duha Šume, božanstva života i smrti) iz prozračnog diva u biće nalik jelenu, izrastanja biljaka oko njegovih stopa i u najmanju ruku spektakularna završnica. Veličanstvenu vizuelizaciju podržavaju pretežno snene neoklasično-orijentalne kompozicije Mijazakijevog stalnog saradnika, Džoa Hisašija, a opojnu tematsku pesmu izvodi kontra-tenor Jošikazu Mera, čiji neverovatan vokal će vas sigurno navesti na pomisao da se iza njega krije žena...


Ako uzmemo u obzir beskompromisno predstavljanje nasilja (doduše, umetnuto s razlogom i bez preterivanja), Mononoke-hime nije prikladan za najmlađe naraštaje, ali bi zato svaki ljubitelj animiranih filmova stariji od, recimo, 12 godina trebalo da mu se posveti makar jedanput. Pooštravajući sopstveni senzibilitet, Miyazaki je otišao nekoliko koraka dalje od Diznija, sa kojim ga često upoređuju, pa zato i Princeza duhova (ako grubo prevedemo naslov) nadmašuje konkurenciju sa Zapada.

1 comment:

  1. apsolutno magičan film. i čini mi se - miyazakijev vrhunac. punokrvna epska saga sa telom i dušom koja na diskretan način komunicira sa sadašnjim vremenom (kao što si i sam lepo primetio). spirited away je najbliže prišao dometima princeze, ali ipak mu nedostaje dubinsko spiritualno zaranjanje u mračne strane našeg postojanja koje, po meni, čini onaj dodatni sastojak po kojem se mononoke uzdiže iznad ostalih njegovih radova.

    ReplyDelete