3 May 2011

Finisterrae (Sergio Caballero Lecha, 2010)

Duh-konjanik: "Je l' bilo ribe u reci?"
Duh-predvodnik: "Došla su četrnaestorica patuljaka, ukrala mi svu ribu i bacila se u reku."

Melanholična euforija. Tako bih najpribližnije opisao osećaj koji me je obuzeo nakon isteka poslednjeg minuta debitantskog ostvarenja sredovečnog Sergia Caballera Leche. Misli koje su se rađale prilikom gledanja konstantno su menjale oblik, boju i značenje, naglašavajući samo jednu svoju osobinu - neuhvatljivost. U spoju apsurdne dramedije, fantazmagoričnog roud-muvija i zagrobne misterije prepoznao sam uzvišene ideje koje su se svakome od nas ukazale u magnovenju, ali ih nikada nismo bili svesni.


Originalan scenario, najverovatnije nastao u stanju lucidnog polusna, opisuje hodočašće dvojice braće-duhova kojima je dojadilo tumaranje po čistilištu. Vođeni željom da još jednom žive, obraćaju se (nevidljivom) proroku od Garrela. Ovaj ih upućuje ka katedrali Santiago de Compostela, u kojoj se navodno nalaze mošti apostola Jakova, a zatim na poluostrvo Cape Finisterre, za koje se nekada verovalo da predstavlja kraj sveta (otud i naslov). Jedan od njih kretaće se peške, noseći platneni vetrokaz, a drugi na konju ili invalidskim kolicima koji se po potrebi pojavljuju i nestaju. Tokom svog bizarnog putešestvija po severu Španije, moraće da se suoče sa sopstvenom izgubljenošću, stvorenjem iz podzemnog sveta koje ih neumorno prati i Šumom Reči u kojoj raste drveće sa plastičnim ušima...


Primenjujući jednostavan obrazac za predstavljanje suštine glavnih junaka, odnosno navlačeći najobičnije bele čaršave sa prorezima na glumce, Caballero kao da se ruga šljaštećim filmovima današnjice, demonstrirajući pritom delotvornost asketskog pristupa stvaralaštvu. Osim toga, ni u jednom trenutku niste sigurni da li se podsmeva umetničarenju ili je smrtno ozbiljan (u sprovođenju istog), ali vam zato jasno stavlja do znanja da ne želi da nudi lake odgovore i da tom stavu ostaje dosledan od početka do kraja (uključujući i "prepariranu" odjavnu špicu). Njegovo delo se oslanja na bunjuelovski nadrealizam, duhovnost (ili antitezu duhovnosti?) Tarkovskog i provokativni misticizam Jodorowskog. Prepoznatljivi su i uticaji D. Lyncha, L. Majewskog, K. Hussaina, pa čak i avangarde M. Barneya, a mogu se, recimo, povući i paralele sa Verom Franciska Athiéa, Monoblocom Luisa Ortege i Lasom Piotra Dumałe. Navedena poređenja ne služe da umanje vrednost ove idiosinkratične bajke, već naprotiv, da donekle dočaraju teško objašnjivu lepotu njene (nekoherentne) sadržine. Zahvaljujući minimalističkom dijalogu, neretko akcentovnom sjajnim deadpan humorom, ona postaje pitkija, a pretežno sumorna atmosfera (sumorna, uprkos smešnim kostimima) biva pažljivo začinjena.


Potpomognut očaravajućom fotografijom Eduarda Graua, koji digitalnu kameru koristi poput slikarske četkice, reditelj besprekorno kroji duge, neodoljive kadrove koji su, bez izuzetka, praznik za oči. Veličanstvena scenografija se, paralelno sa vremenskim prilikama, transformiše iz hladnog (betonskog) urbanog okruženja u snegom prekrivene šume, jesenjim bojama oslikane predele i, naposletku, u kitnjasti enterijer palate kojim se slobodno šeta irvas. Nezaboravnu vizuelizaciju upotpunjuje eklektični muzički skor koji dodatno intenzivira snagu Caballerovog talenta.


Za ovoliku količinu nezemaljske, kontemplativne, a u neku ruku i perverzne začudnosti bilo je potrebno mnogo hrabrosti i još toliko ludosti (genijalnosti?), ali je skoro sasvim izvesno da će Finisterrae u budućnosti steći kultni status, pa makar to važilo za suženi krug gledalaca...

No comments:

Post a Comment