"While we may not be blessed, with all the candy we want, we can eat the fresh, clear breeze and drink the beautiful peach-colored rays of morning sun..."
Ihatōbu gensō, Kenji no haru (Ihatov Fantasy: Kenji's Spring, aka Spring and Chaos) svojevrstan je biografski (TV) film o istaknutom japanskom pesniku i piscu dečije literature, Kenjiju Miyazawi (1896-1933), i jedinstven, naizgled nemoguć amalgam emotivne "slice of life" drame i divlje, apstraktne fantazije. Ekscentričan poput ličnosti kojoj je posvećen, ovaj nepravedno zapostavljeni biser ima dovoljno umetničkih kvaliteta da se nađe u društvu najboljih animea ikada stvorenih.
Shōji Kawamori uvodi gledaoca u snoviđajno središte stvari, prikazujući putešestvije Miyazawine mlađe sestre Toshi ka večnim lovištima i pozajmljujući voz iz Noći na galaktičkoj železnici (Ginga Tetsudō no Yoru), romana koji je Gisaburō Sugii adaptirao '85. Nelinearnim i nekoherentnim narativom, reditelj nastoji da prikaže svet onakvim kakvim ga je video čovek ispred svog vremena i prodre u psihu neizlečivog, strastvenog, i neshvaćenog idealiste, ljubitelja prirode fasciniranog naukom, koji je inspiraciju crpeo iz svega što ga je okruživalo. Opisujući donkihotsku potragu za nevidljivom pokretačkom silom, ekstatični zanos prilikom hvatanja beleški i neortodoksne metode u pedagoškoj karijeri, autor se dotiče i problema izazvanih piščevom životnom filozofijom. Nesuglasice sa ocem zalagaoničarem, koji je sinovljevo pisanije smatrao besmislenim, i poruga seljana, kojima je želeo da pomogne uvođenjem novih agrarnih mera, vodeći su vinovnici kidanja suptilne duše, ali istovremeno i podstrekači kreativne snage i istrajnosti Kenjijeve. Beskompromisna ljubav prema blagonaklonoj Toshi, simpatije često zbunjenih učenika i pokušaj izglađivanja odnosa sa najboljim prijateljem (nakon što ovaj pristupi vojsci) dodatne su smernice u obelodanjivanju karaktera jednog osobenjaka, primoranog da sa obe noge stoji na zemlji, dok mu je glava u oblacima. Tesan okvir od nepunih sat vremena iskorišćen je maksimalno i racionalno, tako da Kawamorijev scenario služi na čast prerano preminulom maštaru.
Tehnički aspekti su prema današnjim standardima nešto slabiji, ali vizuelizacija deluje neobično moćno i opojno. Većina likova predstavljena je u vidu simpatičnih antropomorfnih mačaka (kojima, uprkos izgledu, uopšte ne nedostaje ljudskosti), kao posveta Miyazawinim delima namenjenim najmlađima, a za jednostavan, ali atraktivan dizajn zaslužan je Takahiro Kishida (Serial Experiments: Lain, Noein, Baccano!!). Kompjuterska animacija nije baš uvek pažljivo integrisana u tradicionalnu, ali eksperimentisanje sa tehnikama samo ide u prilog marljivo skrojenoj, gorkoslatkoj priči koja počiva na kontrastima. Cepanje tla ispod koga se skriva mehanizam od gigantskih zupčanika, nepravilne plavičaste putanje kojima lete uznemirene ptice, transformacija oblaka u dinosauruse ili napete, pomalo jezive i rečima neopisive halucinacije - predskazanja smrti odišu tajanstvenom lepotom. Eklektičan muzički skor uspešno objedinjuje evropske klasike, kompozicije sa tradicionalnim uticajima, elektroniku i nešto tvrđi, gitarski zvuk, a naročito upečatljiva je etno obrada pesme Ave Maria, koja obeležava i prolog i epilog.
Da može da se okusi, ovo ostvarenje bi imalo ukus čistog snega, "hladnog, ali toplog", kako na samrtničkoj postelji ponavlja Toshi. Beskrajno poetično, nadrealno i alegorično, smelo i nekonvencionalno, Kenjijevo proleće ispunjeno je mirisom svežine.
"Provoked by anger's bitterness and immaturity, beneath the golden April sky, I spit, gnash and pace... I am... Chaos."
No comments:
Post a Comment