Aug 4, 2011

Ihatōbu gensō, Kenji no haru (Shōji Kawamori, 1996)

"While we may not be blessed, with all the candy we want, we can eat the fresh, clear breeze and drink the beautiful peach-colored rays of morning sun..."

Ihatōbu gensō, Kenji no haru (Ihatov Fantasy: Kenji's Spring, aka Spring and Chaos) svojevrstan je biografski (TV) film o istaknutom japanskom pesniku i piscu dečije literature, Kenjiju Miyazawi (1896-1933), i jedinstven, naizgled nemoguć amalgam emotivne "slice of life" drame i divlje, apstraktne fantazije. Ekscentričan poput ličnosti kojoj je posvećen, ovaj nepravedno zapostavljeni biser ima dovoljno umetničkih kvaliteta da se nađe u društvu najboljih animea ikada stvorenih.


Shōji Kawamori uvodi gledaoca u snoviđajno središte stvari, prikazujući putešestvije Miyazawine mlađe sestre Toshi ka večnim lovištima i pozajmljujući voz iz Noći na galaktičkoj železnici (Ginga Tetsudō no Yoru), romana koji je Gisaburō Sugii adaptirao '85. Nelinearnim i nekoherentnim narativom, reditelj nastoji da prikaže svet onakvim kakvim ga je video čovek ispred svog vremena i prodre u psihu neizlečivog, strastvenog, i neshvaćenog idealiste, ljubitelja prirode fasciniranog naukom, koji je inspiraciju crpeo iz svega što ga je okruživalo. Opisujući donkihotsku potragu za nevidljivom pokretačkom silom, ekstatični zanos prilikom hvatanja beleški i neortodoksne metode u pedagoškoj karijeri, autor se dotiče i problema izazvanih piščevom životnom filozofijom. Nesuglasice sa ocem zalagaoničarem, koji je sinovljevo pisanije smatrao besmislenim, i poruga seljana, kojima je želeo da pomogne uvođenjem novih agrarnih mera, vodeći su vinovnici kidanja suptilne duše, ali istovremeno i podstrekači kreativne snage i istrajnosti Kenjijeve. Beskompromisna ljubav prema blagonaklonoj Toshi, simpatije često zbunjenih učenika i pokušaj izglađivanja odnosa sa najboljim prijateljem (nakon što ovaj pristupi vojsci) dodatne su smernice u obelodanjivanju karaktera jednog osobenjaka, primoranog da sa obe noge stoji na zemlji, dok mu je glava u oblacima. Tesan okvir od nepunih sat vremena iskorišćen je maksimalno i racionalno, tako da Kawamorijev scenario služi na čast prerano preminulom maštaru.


Tehnički aspekti su prema današnjim standardima nešto slabiji, ali vizuelizacija deluje neobično moćno i opojno. Većina likova predstavljena je u vidu simpatičnih antropomorfnih mačaka (kojima, uprkos izgledu, uopšte ne nedostaje ljudskosti), kao posveta Miyazawinim delima namenjenim najmlađima, a za jednostavan, ali atraktivan dizajn zaslužan je Takahiro Kishida (Serial Experiments: Lain, Noein, Baccano!!). Kompjuterska animacija nije baš uvek pažljivo integrisana u tradicionalnu, ali eksperimentisanje sa tehnikama samo ide u prilog marljivo skrojenoj, gorkoslatkoj priči koja počiva na kontrastima. Cepanje tla ispod koga se skriva mehanizam od gigantskih zupčanika, nepravilne plavičaste putanje kojima lete uznemirene ptice, transformacija oblaka u dinosauruse ili napete, pomalo jezive i rečima neopisive halucinacije - predskazanja smrti odišu tajanstvenom lepotom. Eklektičan muzički skor uspešno objedinjuje evropske klasike, kompozicije sa tradicionalnim uticajima, elektroniku i nešto tvrđi, gitarski zvuk, a naročito upečatljiva je etno obrada pesme Ave Maria, koja obeležava i prolog i epilog.


Da može da se okusi, ovo ostvarenje bi imalo ukus čistog snega, "hladnog, ali toplog", kako na samrtničkoj postelji ponavlja Toshi. Beskrajno poetično, nadrealno i alegorično, smelo i nekonvencionalno, Kenjijevo proleće ispunjeno je mirisom svežine.

"Provoked by anger's bitterness and immaturity, beneath the golden April sky, I spit, gnash and pace... I am... Chaos."

No comments:

Post a Comment