Vermilion Souls (Masaki Iwana, 2007)

"If I die nameless, 

perhaps I'll become a star, 

sacrificially among others, 

in a glittering sky."

Shūji Terayama

Kada sam naišao na Vermilion Souls, bio sam ubeđen da se iza neodoljivo poetičnog naslova krije vanserijski film. Znam da je ovakvo procenjivanje pogrešno, kao što je i suđenje o knjizi po koricama, ali mi je nešto govorilo da sigurno neću biti razočaran... i neizmerno mi je drago što je razočaranje izostalo.

U osnovi, zaplet Rumenih duša je krajnje jednostavan. Radnja se odvija u posleratnom Japanu 1952. godine. Sedmogodišnji dečak u školskoj uniformi izlazi iz kuće i kreće u poteru za flajerom ispuštenim iz aviona. Po ulasku na privatni posed u vlasništvu carske porodice, stiže u oronuli zamak, čiji stanovnici boluju od prekomerne osetljivosti na sunčevu svetlost i čekaju da vlada odobri eutanaziju. Nean je prostitutka koja nosi ožiljke od neuspelog pokušaja samoubistva. Maria je misteriozna, gluvonema i nepokretna devojka koja je već dvaput preživela trovanje gasom. Hizume je starac sa slepljenim prstima na šakama koji je naučio da barata četkicom pomoću usta, te je kao kaligraf nastupao u predstavi nakaza. Hinomaru je njihov stražar, pilot-kamikaza koji je podbacio tokom rata, pa zato priželjkuje da umre, mučen krivicom što je nadživeo kolege i iz sažaljenja prema "zatvorenicima".

U opširnom obrazloženju scenarija, Masaki Iwana, vremešni butō plesač, kaže da je bio inspirisan tragičnom smrću bivše žene koja mu je tokom braka pružala neiscrpnu podršku. A ukoliko ste, makar kroz kakvu adaptaciju, došli u susret sa  delom Ningen Shikkaku, nije tako teško zaključiti da je ogroman uticaj na njega izvršila i kvazi-autobiografija suicidnog Osamua Dezaija - zato je i očekivan kadar koji se usredsređuje na primerak knjige. Naravno, ni navođenje Terayaminih reči nije sasvim slučajno, jer je njegov avangardni duh ovde sveprisutan.

Formirajući (nekoherentan) narativ putem kontemplativnih, višejezičnih dijaloga, nadrealnih tabloa i postmodernističkih plesnih tačaka umesto monologa, tj. pripovedajući o "veštini bitisanja koje se usuđuje da bude proživljeno kroz smrt", autor nas podseća na stradanje (Japana) tokom II svetskog rata i posledice tog užasa, govori o simbiozi duše i tela (objekta) koja nemoguće preobražava u moguće, a poput ikonoklasta razbija religijske alegorije i od njihovih delića stvara sopstveni sistem simbola. Osobenjački likovi se u taj sistem savršeno uklapaju, a svojim pseudonimima delimično otkrivaju značaj mesta koje u njemu zauzimaju. Isto važi čak i za dvoje preminulih (Kakera i Masukiyo) koje su preduhitrili sapatnike u čekanju poslednjeg dana. Tako je, recimo, Nean (od francuskog "neant", odnosno japanskog "nehan") ništavilo (nirvana), bezimeni klinac otelovljuje nadu (koja, čak i posrnula, ume da zablista u depresivnom okruženju), dok je (devici?) Mariji dodeljena dvostruka uloga molitve i kletve (inori & noroi), "eksplicitnih mehanizama za vraćanje podarenog života". Halucinantna scena na plaži u kojoj hendikepirana lepotica, zahvaljujući moći iluzije (ili ne?), po prvi put progovara (na italijanskom), zapravo je okosnica priče.

"In this world we live in, the soul keeps the form away, and the form betrays the soul. But true life means... (water, light, colors, sounds...)"

U istraživanju začudne tapiserije sa neuhvatljivim ornamentima, ispletene od niti egzistencijalizma i nihilizma, Iwana je spreman da rizikuje, pozitivno šokirajući kratkotrajnim, ali vrlo grafičkim uplivima (naizgled) nesimuliranog oralnog seksa i penetracije šakom, kao i izbezumljujućim momentima čiste strave, koji vas pogađaju kao grom iz vedra neba. Međutim, ti idiosinkratični "prepadi" nisu nimalo besmisleni, budući da sačinjavaju samu srž butō-filozofije, utemeljene na tabu temama, grotesknom, apsurdnom i esktremnom. Gledalac mora da bude spreman da prihvati potpuno drugačiji svet koji počiva na tek uspostavljenim pravilima (i donekle na logici snova), kako bi po rasplinjavanju istog bio nagrađen nezaboravnim iskustvom.

Sa tehničke tačke gledišta, ovo nesvakidašnje ostvarenje je briljantno skrojeno. Ono što u startu fascinira jeste odabir raskošno skromnih lokacija  (negde u Normandiji) - ogoljeno drveće okruženo visokom, osušenom travom, trošni enterijeri palate sa jezivim reljefima, merdevinama i bizarnim detaljima (skulptura od mistrija) i tesni pećinski tuneli koji vode do stenovite obale mora. Prelapa, zrnasta crno-bela fotografija (izvesni Pascale Marin), prožeta sepijastim flešbekovima (koji podsećaju na kakve arhivske snimke), opčinjava neprestanom igrom svetlosti i senke, a muzička podloga kombinuje duhovno, turobno i eterično sa muklom tišinom u jedinstvenu rapsodiju zvukova. Jedna od najupečatljivijih pokretnih slika je svakako Hizumeov performans pokraj zaleđenog jezera.

Iako mu je Vermilion Souls prvenac, reditelj ne pokazuje nedostatak iskustva i vešto barata vodećom i "potpornim" idejama, ugrađujući deo sebe i (prošlosti) svoje rodne zemlje u njihovo mračno tkivo. Punokrvni Umetnički film (pa još nastao u XXI veku) uvek je prijatno iznenađenje.