28 Aug 2011

Furusato Japan (Akio Nishizawa, 2007)

Nakon odličnog, nekoliko puta nagrađivanog i nepravedno marginalizovanog Nitabō, Tsugaru Shamisen Shiso Gaibun, Nishizawa se ponovo oslanja na muziku i vraća u prošlost svoje domovine (tačnije, u prvu polovinu Šova perioda), isporučujući još jednu pitku istorijsku dramu, po originalnom scenariju koji je, čini se, inspirisan ličnim iskustvima.


Priča o presudnim trenucima u odrastanju Akire, sina skromnog stolara, i njegovih drugova smeštena je u 1956-u, desetak godina od kapitulacije Japana, u vreme ekonomske tranzicije. U osnovnu školu Kiba dolazi mlada nastavnica muzičkog vaspitanja, krotka Rieko Sakamoto, koja odlučuje da se posveti deci, iako joj se smeši blistava pevačka karijera. Uporedo sa njenim dolaskom, stiže i nova učenica, multitalentovana Shizu Miyanaga, koja zrači harizmom i vrlo lako pridobija simpatije ostalih đaka. Ubrzo potom počinju pripreme za gradsko takmičenje školskih horova koje se, nažalost, ne odvijaju prema zacrtanom planu...


Počev od atraktivnog crno-belog prologa, kratkog osvrta na završetak II svetskog rata, pa sve do gorkoslatkog epiloga, obeleženog prvim pahuljama snega, autor pokazuje izuzetnu pripovedačku veštinu i istančan osećaj za realizam, ističući važnost očuvanja tradicije (konkretno, Dōyō pesama) i oživljavajući detinjstvo 50-ih, odnosno period u kome rane dalekoistočne nacije još uvek nisu zacelile. Svaki minut iskorišćen je za suptilan razvoj protagonista koji pogledima neretko govore ono što rečima ne umeju da kažu, dok je sjajna glasovna gluma ključan faktor njihove (životne) uverljivosti. Porodični problemi, dečački nestašluci, maloletnička delinkvencija, prva ljubav, iznenadna tragedija i njene posledice prepliću se poput niti kakve fine tkanine, izvezene najtananijim emocijama, a svi događaji odvijaju se prirodnim tokom. Sa neskrivenim, ali ne i prenaglašenim patriotskim žarom i bez posrtanja u patetiku, reditelj otvara vrata sopstvene duše, a iskrenošću i nostalgijom oslikava lepote Zemlje izlazećeg sunca.


Realističnosti animea u velikoj meri doprinose specifičan i prepoznatljiv dizajn likova, nalik onom u Nitabō-u, izvanredan odabir boja, među kojima dominiraju umirujuće nijanse sive, braon, bež i maslinasto zelene, i sitni detalji u pozadini, poput oljuštenih zidova objekata ili rđe na odbačenim školjkama automobila. Animacija nije besprekorna, ali s obzirom na tematiku kojom se film bavi, sasvim je zadovoljavajuća. Muzički skor Makota Kuriye kao saliven pristaje slikama koje prožima, a Dōyō pesme su toliko dirljive, da će osetljiviji gledaoci možda pustiti i koju suzu. Odjavnu špicu prati milozvučna kompozicija Utau Hito u izvođenju Akiko Ushide, poznatije pod pseudonimom Kokia, čiji anđeoski glas teško da ikoga može ostaviti ravnodušnim.


Poetično, melanholično i prefinjeno, Furusato Japan je ostvarenje koje zaobilazi mnoge anime klišee i koje nesumnjivo poseduje kvalitete kako umetničkog, tako i komercijalnog dela.

No comments:

Post a Comment