Kada budete videli na kakve sve prepreke nailazi poštar, ne bi li odneo pismo na Mesec (malim, belim domorocima sa dijamantskim očima koji lete na heklanim šustiklama), onda će vam biti jasniji onaj bizarni (a za psihoanalitičare posebno slastan) početak.
Nekoliko muškaraca i žena dovedeno je u laboratoriju na maltretman kod Sigmunda Freuda, kome asistiraju ostarela balerina sa crvenim rukavicama i jednoruki Barbie-torzo sa okom umesto glave i arterijama umesto nogu. Iz kaveza na radnom stolu povremeno izlazi mozak koji deklamuje nešto na nemačkom (ili samo tako zvuči?), a kroz prozor koji je zapravo živa slika u jednom trenutku uleće lula sa paperjastim krilcima. Telepatski razgovor između psihijatra i jednog ispitanika koji se odvija u materici između amebolikih stvorenja se, naravno, podrazumeva kao najnormalnija pojava...
Šta god da znači ova nesvakidašnja stop-motion animacija ("odu onima koji vole da lete" / bezgraničnost, neobuzdanost i uzvišenost umetnosti / nestašnu igrariju ida, ega i super ega / misteriju veću od kosmosa / potvrdu hipoteze o primarnoj ulozi seksualnosti za ljudski život / nešto šesto ili šesnaesto, filozofsko, duhovno, prizemno...), sa velikom sigurnošću se može tvrditi da je savršeno nadrealna, prožeta luckastim, uvrnutim humorom, a pokrivena velom iznenađujućih i nezaboravnih idiosinkrazija.
I verovatno nije sasvim slučajan citat Johna D. Barrowa, britanskog kosmologa, fizičara i matematičara: "The constants of the nature are the stripe codes of reality." Navođenjem ove misli, Mati Kütt pokušava da je na sebi svojstven način interpretira, pa zato, podsećajući nas na kultni Un chien andalou, u pomoć priziva Luisa Buñuela za upisivanje bar-kodova na dugoj beloj traci koju iseca psetance-brijač pod kontrolom Salvadora Dalía u kostimu toreadora. Taevalaul (Nebeska pesma) možda ne iseca oko (gledaoca) onako kako su to učinila dvojica spomenutih genija 20-ih godina prošlog veka, ali je njegovo delo upečatljivije od većine skorašnjih. Pošto vas uvuče u fantazmagorični svet i pošalje na onirično putešestvije zajedno sa glavnim junakom, reditelj vam ne dozvoljava da se vratite, čak ni po isteku poslednjih minuta.
Bespomoćni da se oduprete enigmatičnim simbolima, poput dečaka i njegovog oca zamišljenih nad praznom šahovskom tablom, pribegavate jedinom mogućem rešenju – razmeštanju crnih i belih polja (kao što to čini iskusniji igrač). A snoviđajne slike se nemilosrdno urezuju u sećanje – grifoni u polju opijuma, gusenica iz čije zadnjice curi katran, falusoidna raketa i jarkocrvene usne, Hitchcock koji se pred histeričnom publikom pretvara u Zemljinog vernog pratioca...
Küttova režija je besprekorna, scenario raskošan (čak iako je u pitanju nebulozno larpurlarističko iživljavanje), a dizajn (neretko grotesknih) marioneta i živopisne scenografije prelep. Ljubitelji dela Jana Švankmajera i braće Quay ovde će se osećati kao kod kuće.
(Inače, Sky Song je proglašen za ostvarenje godine u Estoniji po izboru udruženja filmskih kritičara i nagrađen za doprinos estonskoj kulturi.)
No comments:
Post a Comment