5 May 2011

La cicatrice intérieure (Philippe Garrel, 1972)

"Where are you taking me?"

Jednostavno pitanje koje devojka postavlja mladiću (pesniku?) na Početku i koje gledalac često poželi da uputi reditelju ostaje bez jasnog odgovora, jer je put do Neznanog Odredišta popločan delovima beskrajne kružne slagalice...


La cicatrice intérieure se može smatrati duhovnim pretkom Caballerovog Finisterrae, budući da je Garrelov uticaj još očigledniji od svih koje sam naveo u prethodnom postu. Zaintrigiran pesmom Janitor of Lunacy koja prati boravak duhova u Proročištu, naišao sam na album Desertshore koji je dobrim delom iskorišćen kao soundtrack za Unutrašnji ožiljak. Njegova autorka, nemačka multidisciplinarna umetnica Nico, napisala je, zajedno sa Garrelom, višeznačan (i minimalistički) scenario, pojavljujući se u ulozi Žene (Ostavljene Ljubavnice? Mučenice? Svetice? Boginje?), koja svojim monolozima na engleskom i recitacijama (?) na nemačkom zamračuje već dovoljno opskuran smisao "priče".


Snimajući na nepreglednim pustinjskim lokacijama (nestvarnim u kontekstu sadržine), sa najčešće dvoje aktera (i ponekom životinjom) u kadru, i vraćajući se osnovnim prirodnim elementima, Garrel stvara filozofsku alegoriju o životu i/ili smrti, nastajanju i/ili nestajanju, krajnjem znanju i/ili blaženom neznanju, večnoj patnji, neprestanom lutanju, nepodnošljivom miru i/ili nečem izvan poimanja naše svesti, što je (logično) nemoguće opisati rečima. Njegova (naizgled apsurdna) poetika je potpuno ogoljena i zarobljena u sferi metafizičkog asketizma i mističkog eskapizma. A kada kažem "ogoljena" ne mislim ni na k'o od majke rođenog strelca/konjanika (Anđela? Đavola? Njenog Spasitelja?), niti na obnaženog dečačića u paprejastom gnezdu, okruženom glečerima u sceni koja maestralno oslikava nevinost. Osim spomenutih likova-simbola (što ljudskih, a što animalnih), oseća se i prisustvo nevidljivog entiteta, čija je (umna?) unutrašnjost (nagađam) ozleđena autorovom potragom, pa otud (pretpostavljam) i naslov filma.


Briljantnom vizuelnošću i izvanrednim eksperimentalnim kompozicijama, ova visokostilizovana poema suptilno prenosi stanje nekoliko slobodnih, umetničkih duša. Kamera Michela Fourniera savršeno prati svaki pokret i svaku Garrelovu zamisao, a Nicoinom specifičnom glasu (i simpatičnom akcentu) je teško odoleti. Zajedno, ovo troje pletu jedinstvenu magičnu iluziju, nadrealni amalgam drame, fanazije i misterije, namenjen strpljivom auditorijumu.

"We can never be here. Not until we're gone."

Prosvetljujuća mudrost ili buncanje ludaka?

No comments:

Post a Comment