The American Astronaut (Cory McAbee, 2001)

The American Astronaut je luckasto avangardni dugometražni prvenac multidisciplinarnog umetnika Coryja McAbeeja koji, osim što potpisuje scenario i režiju, tumači glavnog junaka, komponuje muziku i učestvuje u izradi slika iskorišćenih za scene putovanja po svemiru. U pitanju je smeli spoj "naučnofantastičnog" roudmuvi-vesterna, izvitoperene komedije i nekonvencionalnog pank-rokabili mjuzikla, čija radnja se odvija u dalekoj alternativnoj prošlosti.

Intergalaktički trgovac Samuel Curtis pristiže u kafanu Ceres Crossroads, situiranu na asteroidu Ceres, gde po narudžbini donosi mačora Monkey Pussa, koji će ubrzo biti preimenovan u Oscara. Od barmena Eddieja u zamenu dobija crni kofer u kome se nalazi genetski klonirana DNK koja će jednog dana postati Prava Živa Devojka. Nakon susreta sa dugogodišnjim prijateljem (i plesnim partnerom) Lawrenceom "Larryjem" Blueberryjem, piratom koji švercuje voće, Samuel kreće u novu misiju. Njegov sledeći zadatak je da otputuje na planetu Jupiter, koju nastanjuju isključivo muškarci, i da tamo nadzorniku rudnika Leeju Vilenskom preda paket sa Pravom Živom Devojkom kao otkupninu za Dečka Koji Je Zaista Video Ženske Grudi. Dečko bi trebalo da zameni preminulog Johnnyja R-a, koga su kao divljeg pastuva jahale (staro)južnjačke lepotice sa Venere, tretirajući ga kao kralja. Međutim, Samuelu je za stopama psihotični profesor Hess, samoproklamovani "rođendanac" koji ubija jedino ako za zločin nema razloga...

Pod uslovom da ste upoznati sa početkom Cronenbergove karijere, naracija u prologu će vam najverovatnije izmamiti osmeh na lice, jer briljantno parodira (i istovremeno poštuje) Stereo i Crimes of the Future. A u nastavku ćete primetiti da McAbee crpe inspiraciju iz različitih izvora, vešto spajajući nespojivo i stvarajući jednistvenu, ekscentričnu, kapricioznu i krajnje neozbiljnu, ali slasnu metafilmsku papazjaniju, na kakvu nećete naići u Hollywoodu, pa makar ga prekopali uzduž i popreko. Prateći pomerenu logiku koja počiva na krivljenju stvarnosti i dizajnirajući tehnologiju koja deluje "kao da se može popraviti čekićem", reditelj se, između ostalog, poziva na dadaizam, naivnost Eda Wooda, Markerov foto-roman La jetée, kemp estetiku, crtaće sa Marsovcem Marvinom (pištolj za dezintegraciju) i svemirske opere. Preplitanje apsurdnog, uvrnutog i deadpan humora, koje naročito dolazi do izražaja u pevačko-plesnim tačkama, može se pripisati uticaju kultnog serijala Monty Python's Flying Circus, radikalnih mjuzikala Kena Russella, najbizarnijih eksperimenata Davida Lyncha i čitavog opusa Guya Maddina. Teško je ostati ravnodušan na besomučno ponavljanje "What did your father teach you?" brodskog budilnika (koje se prekida odgovorom "My father taught me to kill the sunflower"), na recitaciju o bebi u tegli, sa naočarima i pištoljem, ili na Samuelovu pesmu posvećenu šašavoj kraljici Venere Cloris (Annie Golden, koja je debitovala kao Jeannie Ryan u Formanovom Hair):

"What style, what class.

The girl with a vagina made of glass.

So perfect and pure

and gynecologically demure."

Osim što vas neprestano bombarduje neobičnim i često neuhvatljivim dosetkama, ostavljajući vas zatečenim, McAbee pokazuje da ima oštro oko i da tačno zna kako želi da prezentuje svoje ideje, tako da je kompozicija kadrova pažljivo osmišljena, a zrnasta crno-bela fotografija W. Motta Hupfela III vrhunska. Vragolasta igra svetlosti i dubokih senki upućuje na nemački ekspresionizam i film noir, a služi i kao maska za skromne setove koje je ekipa mogla da priušti od mikro-budžeta. Unutrašnjost Samuelovog svemirskog broda, oblikovanog po uzoru na parnu lokomotivu, uređena je kao samački stan sa polovnim nameštajem, Ceres Crossroads podseća na prosečni bircuz u nekom zabačenom kraju Amerike, jupiterska fabrika je skladište nalik pećini, dok je Venera proplanak u blizini jezera. Međutim, jeftina scenografija savršeno odgovara šaljivom retro-futurističkom predstavljanju kosmosa, baš kao što se u istu sliku uklapaju i iskarikirani, ali beskrajno zanimljivi likovi. Već prvom izgovorenom (ili otpevanom) replikom, oni prete da ukradu scenu, pridobijajući simpatije gledaoca u trenu. Sjajan odabir uglavnom nepoznatih glumaca u najvećoj meri doprinosi da McAbeejeva vizija bude potpuna i nezaboravna. Rocco Sisto je teatralno maestralan i kao narator i kao poremećeni negativac, zakleti neprijatelj harizmatičnog Sama Curtisa, a Gregory Russell Cook se odlično snalazi kao pomalo zbunjeni lepuškasti mladić (inače, u kostimu boga Merkura, zato što mu se tako hoće) za kojim bi domorotkinje Venere mogle da balave. Vrlo upečatljiv je i Tom Aldredge u sporednoj ulozi ostarelog stand-up komičara u pokušaju, koji svaki nastup započinje sa: "Hey, is it just me or do my balls itch?"

Ono što McAbeejevoj ekstravaganci nedostaje jeste još mrvica hrabrosti, malo odmereniji ritam naracije i katarzičniji kraj, mada se i antiklimaks u epilogu može protumačiti kao nameran, tj. kao još jedna u nizu autorovih nemilosrdnih  šala...