Szürkület (György Fehér, 1990)

Prvi od dva filma koje je televizijski reditelj György Fehér (1939-2002) snimio za veliko platno je depresivna krimi-misterija Szürkület (Suton), adaptacija scenarija pod nazivom Es geschah am hellichten Tag (Desilo se u po bela dana), prekrojenog u novelu Das Versprechen: Requiem auf den Kriminalroman (Zavet: Rekvijem za detektivski roman).

Sudeći po rečima poznavalaca izvornog dela, koje potpisuje švajcarski književnik Friedrich Dürrenmatt (1921-1990), Fehér verno prati priču, ali je stavlja u drugi plan, zbog čega se stiče utisak da prepravke nisu zanemarljive. Ubistvo osmogodišnje devojčice koje pokreće policijsku istragu, baš kao i elegična muzička tema, poput kakve uspavanke za mrtve, predstavlja središnji motiv koji meditativne kadrove-sekvence povezuje u impresivnu celinu.

Moćan u svojoj sumornosti, Szürkület deluje kao sinematski pandan mračnim dronovima, kišnom i oblačnom jesenjem danu ili, po Benedeku Fliegaufu, pesmi kitova. Kombinacijom minimalističkog narativa, dugih perioda tišine i patinirane crno-bele fotografije, koja pruža autentičan retro izgled, postignuta je pogrebna, gotovo sablasna atmosfera, gušća od magle koja obavija neimenovano selo i okolne šume.

Jedan recenzent odlično zapaža da kamera polagano "istražuje lica glumaca kao da su pejzaži, a pejzaže kao da su glumci". Dok klizi preko oronulih fasada i ogolelog drveća, okreće se u zagušljivim prostorijama ili se zaustavlja da, voajerski, proviri kroz otvorena vrata ili prozor, gledaocu je nametnuta pozicija sanjara, zarobljenog u klaustrofobičnom košmaru, na prašnjavim puteljcima ljudske psihe i duše.

Sličnost sa radovima Béle Tarra uopšte nije slučajna, budući da je naveden kao konsultant, dok je na mestu DP-a Miklós Gurbán, koji će sa prominentnim mađarskim rediteljem sarađivati 2000. na Werckmeister harmóniák (Verkmajsterove harmonije). A rečima nije moguće opisati estetski doživljaj koji gledanje ovog ostvarenja izaziva...

Closed Vision (Marc'O, 1954)

"Mi ćemo biti oči veličanstvene noći."

Debitantsko ostvarenje Mark-Gilbera Giljomina (koji se predstavlja pseudonimom Mark'O), francuskog reditelja, scenariste, dramskog pisca i jednog od predstavnika letrizma, Žan Kokto je nazvao najbitnijim eksperimentalnim delom još od svog Le Sang d'un Poète (Pesnikova krv, 1930). Pored ovog podatka, epigrafi pružaju i objašnjenje filma, kao jedinstvenog pokušaja da se sinematskim sredstvima zabeleži tok svesti neimenovanog protagoniste - od nebuloznih misli do koherentnih ideja.

Narator, prvi u nizu unutrašnjih glasova, poziva publiku da se u procesu razumevanja ne oslanja na logiku, već na opšte emocije. Vremenom mu se pridružuju i ostali slojevi ličnosti, a sve sa ciljem da srede haos i daju mu smisao. Njihove izjave, bilo da su izgovorene staloženo, u višeglasju ili kroz viku, najčešće nose pečat hiperteatralnosti, obično delujući kao neočekivani dodatak čudnovatim jukstapozicijama. Kolažne slike, koje potpisuju Mark'O i asistentkinja režije Joland DuLuar, izgledaju kao da su nastajale metodom slobodnih asocijacija, a služe kao prolog, epilog i most između "nestvarnih" igranih vinjeta.

Plaže Azurne obale poprište su bizarnih događaja - kopanja sopstvenog groba i ručka (sredovečnih parova) koji počinje smehom, a završava se ikonoklastičnim ritualom. Kolo dece okreće se oko bandere, mladića i devojke, a ekseri se u stisnutoj šaci pretvaraju u crve. Tužna plavuša iza rešetaka dobija jabuku, a potom i hitac kamenčićem u čelo. Gomila lažnih novčanica biva spaljena, nošena u mrtvačkom sanduku i, naravno, razgrabljena. A "smeh je krik masa, razočaravajuć, koliko i apsurdan."

Prošiveni disonantnim notama i presečeni razbacanim monolozima, inspirativni, vešto komponovani kadrovi dopiru do podsvesti gledaoca, uvlačeći ga u budni san i podstičući na kontemplaciju. Nasumičnošću i sporadičnim ponavljanjem stvaraju nepravilan, ali prijatan ritam u umu, potvrđujući svoja navodna psihoterapeutska svojstva. Prelepa crno-bela fotografija Žan-Gabrijela Albikokoa čini da Zatvorenu viziju posmatrate širom otvorenih očiju, te je po značaju jednaka Mark'Ovoj briljantnoj, u isti mah preciznoj i anarhičnoj režiji. Visokokontrastna sećanja vode vas ka as-finišu, patili ili ne od insomnije.

Revolucionaran koncept i besprekorna izvedba opravdavaju Koktoove reči. Ovaj film je ultimativna (pseudo)dadaistička fantazija, gusta mreža ispletena od (apstraktnih) konopaca koji se vrzmaju po nečijoj glavi...

Novi film Mamorua Ošija!

 

Mamoru Oši, autor meni najomiljenijeg animea, enigmatične fantazije Tenshi no Tamago (Jaje anđela), a široj publici poznatiji po sajberpank trileru Kōkaku Kidōtai (Duh u školjci), donosi još jednu hiperstilizovanu naučnofantastičnu akciju, ovog puta začinjenu elementima stimpanka i visoke fantazije, a nastalu u koprodukciji Japana i Kanade. 

 

Radnja filma Garm Wars: The Last Druid, koji će premijeru imati na Međunarodnom festivalu u Tokiju, odvija se u nedefinisanom vremenu, u zaraćenom svetu Annwn (Anven?), i prati klona Karu (Khara) na putu ka zabranjenoj zemlji druida, u potrazi za istinom o Garm-ratnicima i razlozima sopstvenog postojanja.

 

Sveže pristigli trejler obećava maštovito, samoreferentno i vizuelno raskošno ostvarenje, prepoznatljivi hibrid igrane i animirane forme (nalik Avalon-u), sa neoklasično-orijentalnim skorom Kendžija Kavaija i, naravno, basetom u jednoj od glavnih uloga, pored Lensa Henriksena. Za očekivati je i priču krcatu "ošijevskim" metaforama... ukoliko mu je dosta eksperimentalnih sineastičkih viceva poput Assault Girls.

To moram (Branko Radaković, 2014)

Ako je verovati tumačima snova, šišanje i brijanje obično predstavljaju loš predznak. Za Branka Radakovića, multimedijalnog umetnika iz Bača, ovaj berberski čin poseduje višeznačnu simboliku, tako da uopšte nije slučajno to što pripada središnjem delu uvoda u njegov dugometražni prvenac. Nastajao godinama, uz pomoć štapa i kanapa, a uz podršku porodice i prijatelja, To moram je eksperimentalna dokudrama, koja sporadično poprima odlike video arta i filmskog performansa.

Kao reditelj, scenarist, snimatelj, producent i glavni glumac/narator, Radaković preuzima sav teret na svoja pleća, sagledavajući (gorak) život u svetu apsurda i poremećenih vrednosti iz sopstvenog ugla, sa pozicije marginalizovanog čoveka. Početna sekvenca, sa senkom autora koji u ruci drži kameru uperenu ka sebi, nagoveštava da je u pitanju lično delo, mada se u melanholičnim (i ne baš uvek suptilno iskazanim) razmišljanjima mogu lako uočiti univerzalne teme.

Meditacija o smrti, kao jedinom istinskom moranju, podstiče pitanje rađanja i slobodne volje, da bi kroz reči krezubog starca, jednog od sagovornika, dobila mračno-komični epilog, profanu dimenziju lokalnog karaktera. Neodgovoran odnos prema prirodi navodi se kao vodeći uzrok sunovrata ljudskog roda i poklapa se sa pričom o Ani i Filozofu, u kojoj stvaralac pokazuje slabost (sebičnost) i zagovara destrukciju, zato što u potencijalnom roditeljstvu vidi sputavanje umetničke slobode. Mediji i moćnici, behemoti društvene stvarnosti, predmet su kritike u okviru sveobuhvatne potrage, na dugom putu bez jasnih putokaza.

Uprkos niskobudžetnosti, To moram je neretko vizuelno intrigantan i nadahnut - u omažima, "drskoj" montaži i kompoziciji kadrova mogu se prepoznati uticaji Godara, nosilaca crnog talasa (Žilnika, Makavejeva i Jovanovića) i Linča iz faze nakon Bulevara zvezda (Mulholland Drive), tokom koje se prebacuje na digitalnu kameru. Dvostruka ekspozicija, prebacivanje slika u negativ ili propuštanje istih kroz filter u boji, kao i sve ostale modifikacije, doprinose likovnosti izraza i nisu lišene smisla, čak i onda kada deluju hirovito. Bitnu ulogu igra i muzička podloga - neobična kombinacija turobnih dronova, klasike i džeziranog roka ide u prilog specifičnoj atmosferi, začinjenoj oporim humorom.

U Brankovom glasu čuju se iskrenost, sarkazam, sigurnost, samoironija i staloženost. Svestan je anti-komercijalnosti filma i činjenice da do šire publike neće dopreti, ali za to ne mari, jer morao je da ga snimi...

5 godina NGboo Art-a

Dok sam razmišljao o pesmi kojom bih mogao da obeležim jubilej bloga, nametnuo se singl Sea of Fog mladog britanskog benda Strangefruit, sa njihovog briljantnog debitantskog EP-a Between the Earth and Sea; epitom snenog, intimnog, inspirativnog, mračno-eteričnog, u isti mah nežnog i moćnog psiho-pop-roka. Koliko zbog zanosnog vokala pevačice, pijanistkinje i violinistkinje Jenny Maxwell, "negde između Cate Bush i PJ Harvey" (Wonderland Magazine), toliko i zbog prelepo-uznemirujućeg spota u režiji Laure Clarke (Punctum), koja vešto objedinjuje uticaje Goye, Boscha, Kafke, Freuda, Lincha i von Triera, More Magle mi daje snagu da plovim dalje...

Iskoristiću priliku da izdvojim deset igranih i animiranih ostvarenja koje najželjnije očekujem i o kojima bih u narednom periodu voleo da napišem koju reč, nadajući se, uprkos slabim šansama, da će mi se ukazati prilika da bar jedno odgledam na velikom platnu. (Pored toga, pod znakom pitanja je da li će se neki od ovih filmova uopšte ostvariti, pošto su još uvek u fazi produkcije.)

1. Onirica - Psie pole (Lech Majewski)
2. 1000 Könige (Bidzina Kanchaveli)

3. Luna (Dave McKean)

4. Les 2 Reines (Savin Yeatman-Eiffel)
5. God Hunters (Wang Chuan)

6. Master Jiang and the Six Kingdoms (Li Wei & Pei Fei)

7. A Girl Walks Home Alone at Night (Ana Lily Amirpour)

8. Horsehead (Romain Basset)

9. The Frame (Jamin Winans)

10. Saibi (Sang-ho Yeon)

(klikni na naslov za trejler)

I za kraj, podsećanje na sinoć otvorenu izložbu Salona stripa 2014, uz obećanje da će kratkih stripova biti i ubuduće...

foto: Vesna Topolovački

(Avant-Gardener pored Avant-Garden-a)

1 (Pater Sparrow, 2009)

"Ono što oko vidi i ono što vidim u oku identično je."

Nagrađivani dugometražni prvenac Patera Speroua (o čijoj web-seriji Očigledne tajne Aure Hodor je bilo reči na blogu) inspirisan je esejem Stanislava Lema o fiktivnoj knjizi Jedan ljudski minut, koja se sastoji od statističkih podataka o svemu što se dešava u našim životima tokom proizvoljnih šezdeset sekundi. Već na osnovu činjenice da počiva na nefilmičnom literarnom predlošku i rediteljeve ambicije da se uhvati u koštac sa "nemogućim" zadatkom adaptacije istog, ovo višeznačno i višežanrovsko ostvarenje zaslužuje epitet jedinstvenog.

Gusta i opaka, suptilnim humorom začinjena mešavina drame, misterije, naučne fantastike i kvazidokumentarca pruža satiričan prikaz svekolikog društva, istražujući kompleksnu prirodu stvarnosti i preispitujući pojam egzistencije. Među brojnim temama, koje bi se mogle podvesti pod zajednički termin "civilizacijska dostignuća", kao centralna se izdvaja čovek, paradoksalno ograničen razumom - tom prividnom prednošću u odnosu na druga živa bića. Istinu o njegovoj nemoći na videlo iznosi enigmatični almanah, bez autora i izdavača, koji ga na neki način definiše, a uprkos tome (ili baš zbog toga?) izbacuje iz lažne ravnoteže.

Tokom kišne noći, knjižurina belih korica, na čijoj prednjoj strani je utisnut broj 1, pojavljuje se u elitnoj knjižari sa raritetnim izdanjima, zamenjujući sve ostale naslove. Taj neobičan incident privlači pažnju Instituta za odbranu stvarnosti, koji na lice mesta šalje tim specijalnih agenata, predvođenih suvonjavim Filom Pičem (Phil Pitch, koji neodoljivo podseća na Pušača iz kultne serije Dosije X). Vlasnik Al F. Ivson (Eveson), njegova radnica Maja Saten (Maya Satin), čistač Agnus Andersen i tajanstveni kupac, hodočasnik Svon (Swan) Tamel, bivaju zadržani na informativnom razgovoru, da bi ubrzo bili podvrgnuti raznim testovima u ustanovi nalik sanatorijumu.

Ne morate biti genije da biste u imenima likova uočili reference i simboličke vrednosti. Al. F bi mogao biti aluzija na Markesovu kratku priču Alef (o tački kosmosa koja sadrži sve druge tačke), kao što bi i prezime ćutljivog Agnusa (ali bez Dei) moglo da se odnosi na čuvenog danskog tkača bajki. U slučaju (načitane) gospođice Saten, verovatno se ciljalo na "iluziju", a Svon (ili u prevodu sa engleskog Labud) odlično ide uz sede vlasi. Možda su posredi "crvene haringe", a možda bi se za mišljenje trebalo obratiti pompeznoj trač-novinarki Sondri Delfin?

I dok se tako zabavljate na terenu onomastike, Sperou vas uvlači u igru analiziranja nepostojećeg toma, a to je zapravo bitka koju vode tri sile, kao što kritičar Rik MekGret tvrdi u recenziji za Quiet Earth. Pič je na čelu vojske koja predstavlja razum i vlast, Tamel je pokretač podsvesnih mehanizama, mudrac novog doba koji lako pridobija pristalice, a na trećem frontu je dezorijentisana narodna masa pod kontrolom masovnih medija. Posmatran iz tog ugla, 1 je univerzalna i vanvremenska politička alegorija, jer istorija pokazuje da se iz pepela starih neprestano uzdižu nove totalitarne državice ili imperije, sa svojim "misaonim policijama".

U isti mah, 1 ističe transformativnu moć umetničkog dela, od trenutka objavljivanja, kao rođenja, do smrti - spaljivanja izazvanog paranojom i histerijom / prisvajanja (upijanja) od strane odabranih, kada ono u opipljivom obliku više nije nužnost. Nije netačna ni pretpostavka da je dotična knjiga metafora za svetsku mrežu (www), te da se 1 bavi svim problemima koje ona donosi korisnicima. Pod čizmom sistema, u bujici informacija i u vakumu suprotstavljenih filozofija i ideologija, pojedinac se nalazi pred putokazom na kojem su označena dva pravca. Beg ili otpor? Znanje ili neznanje? Ludilo ili prosvetljenje? Izbor zavisi od intelektualne razvijenosti... ili fleksibilnosti mašte?

Taj dualizam filma ogleda se u "shizofrenoj" vizuelizaciji (i neretko bizarnim jukstapozicijama) - arhivski snimci se, u odličnoj montaži, prepliću sa igranim sekvencama; stvarnost se bezuspešno opire snovima, a oprema visoke tehnologije zarobljena je iza oronulih zidova i zamagljenih ili prefarbanih stakala prozora. Sivilo hladnih prostorija Instituta negira život, ali je priroda neumoljiva, pa kruške (!) "rastu" po radnim stolovima i u džepovima uniformi. I ovo će zvučati kao dvostruki oksimoron, ali uredni haos provokativnih slika stoji u kakofoničnoj harmoniji sa kontemplativnim dijalozima i naracijom. Zahvaljujući briljantnoj glumi, u lavirintu sazdanom od reči uopšte nije zagušljivo, a izgovoreno i pokazano podjednako su važni i upečatljivi.

"Sve je pitanje, čiji je odgovor u svemu."

Jasan i nerazumljiv, logičan i apsurdan, 1 je film kojem se vredi vratiti. Zato je lep gest autora da ga znatiželjnim gledaocima učini dostupnim, sa titlovima na engleskom jeziku, na zvaničnom youtube kanalu svoje produkcijske kuće End and End Image.

La danza de la realidad (Alejandro Jodorowsky, 2013)

Više od dve decenije nakon Kradljivca duge (The Rainbow Thief, 1990), kapi koja je prelila čašu prezira prema glumačkim zvezdama, Alehandro Hodorovski se trijumfalno vraća sa fantazmagoričnom autobiografijom Ples stvarnosti, pokazujući da mašta ne priznaje starost. Iako pitomija od kultnih ostvarenja koja je snimio sedamdesetih, ova "psihomagična bajka" o teškom i nesrećnom odrastanju sadrži sasvim pristojnu dozu subverzivnosti, oličenu u autorovim opsesijama i fetišima.

Klovnovi, kepeci, bogalji, transvestiti i ekscentrici, koji izgledaju kao likovi sa tarot karata, paradiraju oko zbunjenog Alehandra (u tumačenju talentovanog naturščika Heremijasa Herskovica), dok ga, poput anđela čuvara, vodi i štiti osamdesetčetvorogodišnji reditelj. "Nisi sam... Ono za čime tragaš već je u tebi... Nešto nas sanja. Prigrli iluziju." - šapuće mu u, kako tvrdi u jednom intervjuu, improvizovanoj sceni na stenama, sprečavajući sopstveno samoubistvo i ponirući u metafizičke dubine.

Prizivanjem duhova prošlosti, suočava se sa uzrocima trauma, koje su ostavile trajne psihološke ožiljke, dajući im novi oblik, rekonstruisan iskrivljenim sećanjima u procesu samopreobraženja. Majku Saru (Pamela Flores) predstavlja kao prsatu i lascivnu opersku divu - sveticu koja porodicu drži na okupu i sve replike peva hipnotišućim sopranom, posthumno je spasavajući od poniženja koje je trpela za života i uslišujući joj neostvarenu želju. Despotski nastrojenog oca Haimea (Brontis Hodorovski), okorelog staljinistu koji ga je silom hranio suvom muževnošću, odvodi na trnovit put duhovnog pročišćenja, ne bi li od monstruma načinio ljudsko biće, sa kojim može da se pomiri. U "mreži patnje i zadovoljstva" ona je oličenje duše, a on ovaploćuje razum, pomućen duboko skrivenim kukavičlukom i nesigurnošću.

Uklješten između dve krajnosti i izložen podsmehu vršnjaka, Alehandro se oseća kao tuđin, koji mora da pristane na kompromise i posveti se izgradnji mentalnog utočišta. Apstraktni materijal dobija iz neretko kontradiktornih lekcija odraslih koji ga okružuju, teozofskih, ateističkih ili religioznih. Uz pomoć njihovih reči, čije značenje još uvek ne shvata u potpunosti, dečak se bori protiv brojnih strahova i neke od bitaka, očekivano, gubi. Zbog očeve surove, ali istinite priče o smrti i truljenju, doživljava košmarnu viziju na sahrani vatrogasca poginulog na dužnosti, da bi uz majčine utešno-iracionalne tvrdnje (i ritualnu igru) izašao na megdan mraku. Teturajući se po tankoj liniji koja jin razdvaja od janga, sazreva u smelog umetnika koji sebe nije zaboravio.

Uporedo sa mitologizovanim, ironično nostalgičnim prikazom detinjstva, Hodorovski se osvrće i na socijalno-političke prilike u Čileu tridesetih, ali tako da se u mikrokosmosu njegove rodne Tokopilje mogu prepoznati univerzalni i obično marginalizovani problemi. Poređenjem (neophodnog i prokletog) novca sa krvlju, savešću, Hristom i Budom u "pozlaćenom" prologu najavljuje stalno aktuelnu temu siromaštva i aludira na teškoće u pronalaženju finansijskih sredstava za sprovođenje svojih ezoteričnih ideja u delo. Drugu polovinu filma, u kojoj se usredsređuje na Haimeov neuspeli (i izmišljeni) pokušaj atentata na diktatora Karlosa Ibanjeza, koristi ne samo za pretvaranje mučitelja u mučenika, već i za ismevanje pobornika različitih ideologija. Da mu alhemičarska oštrica nije otupela demonstrira idiosinkratičnim "šokovima", čvrsto držeći palicu mudraca, mistika i pajaca, ali iznad svega velikog čoveka.

Uprkos inferiornosti digitalne slike u odnosu na onu sa celuloidne trake, ovaj avangardni provokator uspeva da priredi nezaboravnu gozbu za oči od kadrova sublimne lepote, rasterujući zasićenim bojama sive oblake iznad uspomena. Artificijelnost vizuelnih kompozicija, obavijenih u fino zvučno tkanje Adana Hodorovskog, Alehandrovog najmlađeg sina, ide u prilog subjektivizaciji stvarnosti, koja podrazumeva sagledavanje života iz ugla podsvesti, kao i naglašavanju moći ličnih simbola i metafora.

Bilo da je u pitanju labudova pesma ili da označava početak nove faze u jedinstvenoj karijeri, Ples stvarnosti je, uz sitne nedostatke, izuzetan film. I ne morate da obujete crvene cipele da biste izašli na podijum, dovoljno je da dođete, makar goli i bosi...