Sa pet idiosinkratičnih dugometražnih ostvarenja iza sebe, Benedek Fliegauf je obezbedio solidnu poziciju na listi najsmelijih filmotvoraca XXI veka. Počev od raspričanog, skoro bezbudžetnog prvenca Rengeteg (Šuma, 2003), preko hiperdepresivne narko-drame Dealer (2004), do uznemirujuće antirasističke tragedije Csak a szél (Samo vetar, 2012), ovaj samouki mađarski reditelj istražuje posledice života u, prema njegovim rečima, "sjebanom društvu koje smo stvorili". I u futurističkoj, etički kontroverznoj romansi Womb (Majčina utroba, 2010) on ostaje dosledan ideji svekolikog posrnuća ljudskog roda, baveći se prolaznošću vremena i neizbežnošću smrti kao središnjim temama.
Eksperimentalnom "misterijom" (u nedostatku preciznije odrednice) Tejút (Mlečni put), koja bi se mogla okarakterisati kao jedan od najtežih ispita strpljenja, čini se da Fliegauf ukazuje na ništavnost čoveka u odnosu na svet koji ga okružuje, tj. vasionu, ukoliko uklonimo granice. U intervjuu za nemački web magazin Ikonen, kaže da je ona u isti mah i manje i više od dela sedme umetnosti; svojevrsni zen film koji se sastoji od deset haikua. Sve ove nihilističke "pesme" zapravo su dugi, široki, statični i precizno komponovani kadrovi, koji donekle podsećaju na ekstremno minimalistička platna Yōa Shōmeija. Sumornim pejzažima, kojima dominiraju hladne boje, podređene su udaljene figure otuđenih i obezličenih protagonista (u prvoj sceni, usamljene vetrenjače), a njihovo delanje svedeno je na nivo apsurdnog rituala.
Obavijeni mrežom raznovrsnih, pretežno ambijentalnih zvukova, koji značajno utiču na uspostavljanje atmosfere, prizori iz svakodnevice sporadično se preobražavaju u zagonetke, čija se rešenja kriju izvan slika. Nestanak starca i njegove unuke na trampolini (!) možda nije ništa drugo do uobrazilja dečaka iza kamere, dok bi se sekvenca sa skladišnim kontejnerima mogla protumačiti kao aluzija na trgovinu belim robljem. Bilo da su su ironične, zbunjujuće, dadaističke ili protkane sasvim suvim humorom, sve vinjete odlikuju se ćudljivošću i jasan su pokazatelj autorove veštine u pružanju čistog (dijalozima neiskvarenog) audio-vizuelnog doživljaja. Letargični ritam kojim se smenjuju sigurno neće prijati svakom, ma koliko to izlizano zvučalo, ali će oni koji se predaju Fliegaufovoj melanholiji uživati pogleda prikovanih za ekran...
No comments:
Post a Comment