26 Dec 2009

Kiru (2008)

Kada kažem "japanska kinematografija", obično mislim na prijatna iznenađenja i retko kada se desi da ne budem iznenađen... U stvari, ne desi se skoro nikad. A Kiru (a.k.a. Kill) je samo još jedan u nizu dokaza da autori iz zemlje izlazećeg sunca nastavljaju tradiciju pravljenja nekonvencionalnih ostvarenja, istražujući teritoriju na koju niko nije kročio (ili jeste, ali se nije usudio da ode tako daleko). Zadatak koji je Mamoru Oshii postavio sebi i trojici svojih mladih kolega najverovatnije je glasio ovako: Napraviti kratkometražni film utemljen na akciji. Sa mačevima. Sadržaj podrediti stilu. Prekomerno. I, zaista, više je nego očigledan njihov "sad ćemo da budemo over-the-top-cool, a ostalo namerno da zapostavimo" stav i to da su sva četvorica uživala u izradi ovog "sword-exploitation" projekta. Jedini problem je što je teško bilo šta reći, a pritom ne pokvariti ugođaj potencijalnim gledaocima.

Kilico (režija: Takanori Tsujimoto)

Kilina se probija kroz tesne hodnike ispunjene lošim momcima sa jezivim maskama, kako bi došla do podruma u kome "yakuza-boss" Kumotani drži njenu mlađu sestru, Kilico (simpatična igra rečima). Međutim, hrabra heroina ne uspeva da spasi ni sestru, ni sebe, a ono što sledi moglo bi se opisati kao osveta uz nekoliko preokreta koji imaju veze sa blagodetima savremene medicine, tako da ovaj segment glatko prelazi dvadesetominutni put od nemilosrdno klišeiziranog početka do frankenštajnovskog završetka, ukrašenog cliffhangerom. Uprkos sirovoj likovnosti nalik onoj u amaterskim ili niskobudžetnim televizijskim filmovima, Tsujimoto prikazuje moćne akcione scene i talenat dostojan jednog Miikea (koga ne spominjem slučajno, jer me je Kilico sve vreme podsećao na njegovu mini-seriju MPD Psycho).


Kodomo Zamurai (režija: Kenta Fukasaku)

Snimljen kao nemi film, sa neodoljivom Vanillom Yamazaki, kao naratorkom (tj. "benshi"), Dečak samuraj predstavlja jedan od najorginalnijih akcionih filmića, budući da žestoku samurajštinu (i tu se glasno nasmejah) smešta među šestake. Ryutaro je bezbrižni dečak kome je otac (samuraj, naravno!) ostavio mač u nasleđe, zabranjujući mu da ga koristi. Kada pređe u novu školu, njegovim novim prijateljima i njemu na put staju školski nasilnici, i kao što to obično biva kad na scenu stupe te maloletne bitange, slede svakojaka poniženja. Zbog zakletve, dečak se ne usuđuje da potegne svoje oružje, dok mu na kraju ne pukne film, što (logično) rezultira seckanjem. Zahvaljujući Fukusakuovoj duhovitosti, ali i slatkom glasiću gđice Yamazaki, Kodomo Zamurai je apsolutni (a neusiljeni) comic-relief omnibusa (mada ni ostali njegovi delovi nisu lišeni specifičnog humora).


Zan-Gun (režija: Minoru Tahara)

Rediteljski debi Minorua Tahare bliski je rođak Tsujimotovoj Kilico, ne samo u vizuelnoj ravni, već i u pogledu brzopoteznog tretmana "priče", zasnovane na ideji o zaposednutosti duhom (ili čime god) iz oružja. Na kraju Meiđi ere, zalutali vojnik pronalazi kamen u koji su zabodeni "zli" mač i "dobri" bodež, i ubrzo ga obuzima sila koja je vekovima bila zarobljena u ovom prvom sečivu, transformišući njegovu pušku u svojevrsni "mačopuc". Odjednom, eto nas u sadašnjosti, gde elitni Special Assault Team traga za masovnim (guess who) ubicom, uz sve veće gubitke. Jedan od njihovih članova dolazi u dodir sa bodežom, pri kojem mu se pištolj menja u "pucodež", nakon čega se odigrava katarzični dvoboj suprotstavljenih entiteta.


Assault Girl 2 (režija: Mamoru Oshii)

Najstilizovaniji u ovom stilizovanom društvu, Oshiijev nastavak na The Assault Girl iz antologije Shin onna tachiguishi retsuden (a.k.a. The Women of Fast Food) je čista akciona poezija (ma koliko to nenormalno zvučalo). Igrajući se hrišćanskim simbolima, militarističkim referencama i kožnom ludačkom košuljom (!), u nešto manje od petnaest minuta, Oshii do savršenstva dovodi "good vs evil" koncept. Opčinjavajuće zlatnožute i sepia nijanse + Oshiijeva besprekorna režija + muzika Kenjija Kawaija = blago-nadrealna milina & uživanje u svakom kadru. Ako je suditi po recenziji za Asaruto gâruzu, koji je nedavno premijerno prikazan u Japanu, ne treba da čudi što Assault Girl 1&2 toliko aludiraju na genijalni Avalon (2001). A Mihajlo i Lucifer nikada nisu izgledali lepše...


Zamisao na kojoj je Kiru utemeljen možda neće dopreti do svakog, ali to ne menja činjenicu da je vrhunski sprovedena u delo, bez pretenzija da bude više od demonstracije istovremeno jednostavnih i maštovitih vizija. Ovaj film, kao što i sam naslov kaže, ubija.

No comments:

Post a Comment