X (Yoshiaki Kawajiri, 2001-2002)

Zasnovana na istoimenoj i još uvek nedovršenoj shōjo mangi famozne grupe CLAMP, (pred)apokaliptična fantazija X televizijski je debi Yoshiakija Kawajirija, ljubiteljima japanimacije poznatog po OVA-ma Midnight Eye Gokū (1989) i Cyber City Oedo 808 (1990) i filmovima Ninja Scroll (1993), Vampire Hunter D: Bloodlust (2000) i Highlander: The Search for Vengeance (2007). 

Priča o događajima koji prethode "obećanom" (tj. sudnjem) danu smeštena je u Tokio, savremeni Vavilon, i odvija se tokom 1999. godine (pogrešno smatrane krajem XX veka). Približava se poslednja borba u kojoj će snage odmeriti članovi dveju frakcija, sačinjenih od po sedmoro individua sa natprirodnim moćima. Na jednoj strani su Zmajevi Zemlje (Sedam Anđela), pobornici "revolucije", odnosno ideje da ljudski rod treba uništiti kako bi planeta doživela preporod, a na drugoj Zmajevi Nebesa (Sedam Pečata), koji nastoje da održe status quo, smatrajući da čovečanstvu treba pružiti još koju šansu za uviđanje grešaka i iskupljenje. Njihovi vidovnjaci (dreamseers) predvideli su dolazak Kamuija, neodlučnog mesije od čijeg izbora zavisi budućnost...

Polazeći od hrišćanske eshatologije (Knjige Otkrovenja), Gaja hipoteze, ezoteričnih učenja i okultizma kao izvora inspiracije i pridajući ogroman značaj snovima, Nanase Ōkawa, čiji je scenario ovde adaptiran, stvara sopstveni mit u kome religija ustupa mesto ekologiji i koji je utemeljen na doktrini dualizma. Počev od glavnog junaka koji ima "zvezdu blizanca" i čije ime nosi dvojako značenje ("onaj koji sprovodi božju volju" i "onaj koji ubija božje izaslanike"), princip dvojstva se neprestano naglašava - život i smrt, ljubav i mržnja, odanost i izdaja, slobodna volja i predodređenost sudbine. Međutim, krajnosti kakve su inherentno dobro i inherentno zlo u ovom slučaju ne postoje (jer je posredi sukob različitih i nesavršenih ideologija), što može da deluje kao odstupanje od osnovne ideje, ali i kao povod za ozbiljniju (filozofsku?) diskusiju koja bi mogla da traje u nedogled.

Uprkos višeznačnosti sadržanoj u simboličnom nazivu i "moralnoj pometnji" izvornog materijala ili njegovog nepravilnog tumačenja, Kawajiri se vrlo dobro snalazi u ulozi pripovedača na duže staze, napuštajući većinu svojih fetiša iz gorespomenutih dela. Ekstravagantni dueli, obično praćeni krvoliptanjem, podređeni su izvesnoj dozi misterije i misticizma, gorkoslatkoj melodrami i prefinjenoj karakterizaciji svih ključnih aktera. Čestim "vraćanjem" u prošlost omogućeno je bolje razumevanje njihovog psihološkog sklopa. Turobnost ledene, mračne i depresivne atmosfere, kojoj doprinose brojne tragedije i žrtvovanja, razbijena je veselošću pojedinaca, kakvi su, recimo, Sorata Arisugawa, srdačni budistički sveštenik, i Yuzuriha Nekoi, energična četraestogodišnja čiji je odnos sa inugamijem Inukijem obojen toplinom. (Izgleda da su čak i pseći duhovi najbolji čovekovi prijatelji.) Kao posebno intrigantni izdvajaju se navodno hladnokrvni Nataku, androgeni klon (hermafrodit?) superiornih spiritističkih sposobnosti, Karen Kasumi, pobožna prostitutka koja kontroliše vatru, i asocijalna Satsuki Yatōji, mlada genijalka čijim su prisustvom u narativ uneseni cyberpunk elementi, jer većinu svog vremena provodi u zagrljaju "Zveri" (superkompjutera sa oznakom 666).

Dizajnom likova, Yoshinori Kanemori u potpunosti podražava stil CLAMP-mangaki, tako da su oni, gotovo bez izuzetka, veoma privlačni - visoki, vitki, dugonogi, nežnih trouglastih lica i izražajnih očiju. Najatraktivnija (i istovremeno najbizarnija) u raskošnoj paleti protagonista i nazovi-antagonista svakako je princeza Hinoto, obogaljena lepotica bez čula vida, sluha i govora, "osuđena" na komunikaciju telepatijom i nadgledanje pejzaža sopstvene i tuđe podsvesti. Svaka scena u kojoj je njena seda, ekstremno duga i vijugava kosa rasuta po podu vredna je divljenja. Podjednaka pažnja posvećena je i pozadinama i arhitekturi prikazanih objekata, bilo da je reč o postojećim ili fiktivnim lokacijama japanske prestonice, dok se povremenim pojavljivanjem belih pera i latica trešnjinog cveta akcentuju neki od presudnih trenutaka animea. Neretko onirična i elegantna vizuelizacija komplementarna je sa milozvučnim i dramatičnim orkestracijama čije ponavljanje ne predstavlja veliki problem. Visokostilizovani intro prati eX Dream, odlična j-rock kompozicija sa prizvukom osamdesetih i tekstom koji aludira na zaplet serijala, u izvođenju glumca i pevača Myujija, a odjavnu špicu "jazzy" balada Secret Sorrow pevačice Kohei Koizumi.

Iako je prevashodno namenjeno shōjo populaciji (čemu u prilog ide i mlaka završnica), X je ostvarenje koje uspeva da pronađe put do mnogo šire publike, prevaziđe zbrzanost radnje Rintarovog filma iz '96. (takođe naslovljenog X) i donekle uspostavi ravnotežu u smelom kombinovanju raznorodnih žanrova.