Twilight Q je bio zamišljen kao anime-odgovor na popularnu američku seriju The Twilight Zone (otud i očigledna asocijacija u naslovu), odnosno OVA serijal u kome bi tada mladi reditelji pokazali svoje umeće (u izazivanju pulsirajućeg znaka pitanja iznad glave gledaoca, kada istekne poslednji minut). Na ogromnu (kolosalnu!) žalost, snimljene su samo dve polučasovne epizode koje stavljaju veliko "m" u Misteriju, dajući ovoj reči novo značenje.
Avgust, 1987. Prilikom ronjenja, blizu jednog od japanskih ostrva, sedamnaestogodišnja Mayumi pronalazi stari fotoaparat, a u njemu, dobro očuvan film. Posle razvijanja filma, na jedinoj uspeloj slici, prepoznaje sebe pored potpuno nepoznatog mladića. Međutim, još neverovatnije je otkriće da takav model tek treba da bude proizveden iduće godine. Tokom razgovora sa podjednako iznenađenim predstavnikom budućeg proizvođača, fotoaparat iščezava u bljesku munje. Ubrzo potom, Mayumi gubi kontrolu nad vremenom (ili vreme nad njom?), pojavljujući se na kratko marta 2039. blizu sopstvenog groba i februara 1936. usred revolucije, koje se ne seća iz udžbenika istorije...
Koncept na kome je Kazunori Ito (Ghost in the Shell) zasnovao svoj uvrnuti scenario može se protumačiti kao poigravanje sa "efektom leptira", koje nelinearna režija Tomomija Mochizukija savršeno prati. Zajedno sa glavnom junakinjom, gledalac je, poput misteriozne devojčice čijim bezbrižnim ljuljanjem počinje Reflection, postavljen na ljuljašku sa koje nema silaska ni kada dođe kraj, jer većina odgovora i dalje ostaje izvan dohvata ruke. Umesto standardne karakterizacije, kakvu prosečan obožavalac animea očekuje, autori sprovode svojevrsni eksperiment, u kome su likovi robovi situacije, zamorčići koja lutaju po bezizlaznom lavirintu. A kada na sočnu, zagonetnu sadržinu dodate odličnu prezentaciju, počev od crteža Akemi Takade (Urusei Yatsura, Patlabor), preko animacije na nivou najreprezentativnijih iz tog doba, do muzike Kenjija Kawaija (koja u završnici igra važnu ulogu u upotpunjavanju slagalice), postaje kao dan jasno da je ovaj anime nepravedno zaboravljen.
Mystery Article File 538 (Meikyū Bukken Fairu Go San Hachi)
"From this point onward, there is no turning back."
I zaista je tako. Dok se avioni JAL-a pretvaraju u divovske šarane, tokom nepodnošljivo toplog leta, detektiv koji je na ivici egzistencije dobija zadatak da prati sredovečnog muškarca i njegovu slinavu ćerkicu, nastanjene u staroj, napuštenoj zgradi sirotinjskog kvarta, u predgrađu nekog velegrada (Tokija?). Devojčica je opsednuta ribama i kad god vidi čeličnu pticu na nebu usklikne: "Riba!" a onda, kao što se da pretpostaviti iz gorenavedenog, sledi čudesna transformacija.
Iako je debitovao osrednjim (ali vrlo gledljivim) naučno-fantastičnim ostvarenjem, Dallos, Mamoru Oshii je svojim kasnijim delima dokazao da teži ka postavljanju izazova na kakve se retko kada nailazi kod drugih autora. Tako i u Dosijeu 538, koji po atmosferi i hrišćanskim simbolima podseća na njegov Tenshi no tamago (1985), Oshii testira gledaočevu i percepciju naratora (detektiva), koji, obraćajući se svom sledbeniku, pokušava da odvoji stvarnost od košmara, u dugom, filozofskom monologu. Uprkos komičnom dizajnu likova Katsuye Kondōa (koji je često sarađivao sa Miyazakijem), File 538 je svojevrsni psihološki horor, izgrađen u klaustrofobičnom okruženju i na temeljima stanja očaja, i zahteva mnogo strpljenja. Animacija je svedena na minimum, tako da se stvara osećaj da prelistavate album apsurdno-nadrealnih fotografija, bespomoćno tražeći rešenje složenog zadatka uporedo sa glavnim likom. Čak i kada na scenu stupi otkrovenje, niste baš sasvim sigurni da se u njemu ogleda istina za kojom ste tragali.
No comments:
Post a Comment