28 Sep 2009

Statua

Kao što sam obećao u sažetom uvodnom članku - biće izuzetaka, a neka prvi bude jedna od mojih (starijih) kratkih i još uvek neobjavljenih priča...

STATUA
  
    Prošlo je dvadeset godina otkako je za sobom ostavio gomile leševa, u rupama koje su zatrpavali peskom ili zemljom. Samo je on znao da ti leševi nisu ljudski i da zbog njih ne oseća grižu savesti. Otvorili su vrata koja nisu smeli da otvore. Možda je to bio jedini razlog za krvoproliće…
    Na brodu koji je stigao u luku pre godinu dana nije bilo nikoga. Pretražili su ga nekoliko puta, ali jedina živa bića bili su krupni, beli pacovi. Brod je bio u savršenom stanju. Nekoliko crvenih, svilenih haljina činilo je tovar.
    “Kako možeš znati da je tamo bilo ljudi?” - upitala ga je, posmatrajući njegovo obnaženo telo.
    “Ne mogu. Kako je dospeo u luku, ako nije bilo ljudi?”
    “Zar posle svega što se dešavalo očekuješ da znam odgovor na takvo pitanje? Ovo je misterija.”
    “Svašta. Budimo racionalni. Duhovi ne postoje.”
    “Brodovi duhova su u mnogo gorem stanju nego ovaj.”
    “Spava mi se. Razgovaraćemo drugi put.”
    Uvređena njegovom ravnodušnošću, ustala je i obukla svoju prozirnu kućnu haljinu. Izašla je iz sobe, zalupivši za sobom vrata. U kuhinji je bilo toplo. Otvorivši prozor, iz frižidera je uzela flašu soka od maline. Sela je na stolicu koja je bila najbliža prozoru i razmišljala o nadolazećem dronjavom jutru.
    “Ne mogu da zaspim.” – stajao je na vratima kuhinje, naslonjen na okvir.
    “Rekao si da ti se spava. Zašto onda ne spavaš?”
    “Ne mogu, iako sam umoran. Uskoro će se završiti i ova noć…”
   “…i počeće dan kome smo se nadali. Znaš li ti koliko to patetično zvuči?”
    Osmehnuvši se njenoj vatrenosti, prišao je stolici na kojoj je sedela i obgrlio je oko vrata. Kosa joj je mirisala na pomorandže i vetar koji dolazi sa mora. Udišući omiljeni mu miris, zatvorio je oči.
    “Opet se kriješ. Zašto?”
    “Krijem se zato što se samo tako osećam bezbedno.”
   “Kakva je to bezbednost u skrivanju? Šta se dešava kada budeš pronađen?”
    “Ne znam… ali znam da smo uništili svoje pravo da budemo normalni. Gazeći po njegovim leđima, učinili smo ono zbog čega se kajemo i nemamo miran san. Toliko je nevinosti ostalo u nama, da čak u obe šake može da stane.”
    “Šta hoćeš da kažeš?” – zbunilo ju je njegovo ispovedanje.
    “Hoću da kažem da ne vidim jasno budućnost, a ni njenu decu. Hoću da kažem da smo postali kurve koje odvode u krevet i onog koga nikada ne bi odvele, za male pare. Bez manira i bez samopoštovanja.”
    “Da li si makar na trenutak pomislio na brutalnost ovog događaja?”
    “Brutalnost? O čemu to govoriš?”
    “O brodu… Masovni ubica se ukrcava tako da ga niko ne primeti, ubija sve članove posade i po dolasku broda jednostavno nestane.”
    “Da li hoćeš da kažeš da je ubica znao da upravlja brodom?”
    “Ne. Nisam to rekla. Hoću da kažem da postoji i takva mogućnost.”
    “A šta je sa telima?”
   “Bacio ih je u vodu… Vidiš, kad malo bolje razmislim, taj ubica bi mogao da bude i žena.”
    “Žena?”
    “Da, žena koja je nekada živela u vodi.”

***
    U obližnjem mestu, takođe na obali, živela je starica za koju se govorilo da proriče budućnost. Godinama unazad, stanovnici tog malog naselja su se iselili, a starica je ostala potpuno sama, bezuspešno se trudeći da odgovori na pitanja o sopstvenoj budućnosti.
    “Zašto su svi otišli?” – pitala bi sebe ili neku od svojih mačaka, kada bi joj se sklupčala u krilu, dok joj je vetar šaputao laži o ljudima koje nije ni poznavala. Jednog dana, tek što se beše smračilo, neko joj pokuca na vrata. Otvorila ih je, uhvativši se za kvaku levom rukom, a desnom se pridržavajući za zid.
    “Dobro veče, bako!” – sa osmehom na poluizboranom licu, obrati joj se stranac, neobično visok.
    “Dobro veče, stranče! Kojim dobrom?”
    “Zalutao sam. Jedino je u Vašoj kući upaljeno svetlo, pa sam namerio prenoćiti ovde, ako imate koju slobodnu sobu.”
    “A, to… Pa, uđite, stranče, uđite. Imam nekoliko praznih soba. Neka od njih svakako će Vam odgovarati… Nego, recite Vi meni kako se zovete.”
    “Ivan Esens.”
    “Pa, gospodine Esens…”
    “Ivan, molim vas.”
    “Dobro, Ivane… pođite za mnom. Pokazaću Vam sobe.”
    “Ovo je velika kuća za jednu staricu.” – primetio je, dok su prolazili kroz duge hodnike staričinog doma. “Zar živite sami?”
    “Zavisi… najčešće sam sama.”
    “Mislim da vas nisam najbolje razumeo.”
   “Zavisi… od tačke gledišta… Postavili ste mi pitanje i ja sam Vam odgovorila. Zar nije tako?”
    “Verovatno…”
    “Evo nas! Ovu sobu sam namenila svom sinu. I Vama će prijati.”
    “Hvala. Laku noć.”
    “Laku noć.”
    Narednog jutra, Ivan se probudio u lokvi krvi.
    “Ko si ti?” – upitao je riđokosu devojčicu koja je sedela na velikom, gvozdenom krevetu.
    “Pitanje je ko si ti, Ivane Esens. Zašto si došao ovamo? Zašto si tako nespretan?”
    “Plašim se da je…”
    “Ti se plašiš?! Ti?! Znaš li koliko to smešno zvuči? Ti čak ne znaš ni šta te reči znače… Ti nikad nisi video strah!”
    “Čija je ovo krv?”
   “Zar je to sad važno? Mislila sam da si pametniji. Razočarao si me, Ivane Esens. Kada ćeš shvatiti?”
    “Šta treba da shvatim?”
    “Treba da shvatiš… da ne postojiš.”

***
    “Ne možeš da uđeš, ako prethodno ne otvoriš vrata.”
    “Molim? Je l’ meni nešto kažeš?”
    “Nisam ništa rekla. Ćuti i jedi.” – tog jutra bila je mrzovoljna i nije se ni trudila da to sakrije.
    “Razmišljao sam o našem noćašnjem razgovoru… o brodu.”
  “Ma zašto već jednom ne umukneš?!” – dreknula je i istrčala iz kuhinje, zalupivši za sobom vrata. Zbunjen njenim ispadom, ustao je sa stolice i prišao im. Naslonivši na njih glavu, osluškivao je razgovor koji je u predsoblju vodila sa neznancem. Međutim, nije uspeo da čuje gotovo ništa, jer su i ona i neznanac šaputali, trudeći se da za sebe sačuvaju to što im je prelazilo preko usana. Odjednom, čuo je kako izgovaraju njegovo ime i oprezno se odmaknuo, hodajući unazad. Činilo mu se da tone, da će se rastopiti poput kocke šećera, koju je pukim slučajem neka iznurena starica ubacila u svoj čaj, umesto one koja joj je bila dostupnija. Na trenutak je prestao da diše, jer nije mogao da sluša šumove sopstvenih pluća. Otvorio je usta da oseti prazninu, ali praznine nije bilo. Nestala je sa umornim neostvarenim željama. Zatvorio je oči ne bi li se pretvorio u mrak, ali ga je mrak odbio kao nezadovoljno novorođenče majčinu sisu.
    “Tražio te je neki čovek.” – kada se vratila u kuhinju, raspoloženje joj se beše naglo promenilo. “Tvrdio je da te poznaje, ali ja sam ga slagala. Rekla sam mu da danas nećeš biti kod kuće.”
    “A šta ćeš mu reći kada se vrati, za dan ili dva?”
    “Izmisliću nešto.”
    “Kako je izgledao?”
    “Visok i mršav, koju godinu stariji od tebe, neprijatno učtiv, sitnih očiju i izduženog lica. Podsetio me je na…”
    “… uzdah. Podsetio te je na uzdah, zar ne?”
    “Ne znam. Više nisam sigurna.”
    “Da li je rekao kako se zove?”
    “Jeste. Rekao je da se zove Ivan. Ivan Esens.”
    “Ivan Esens… Da li si nekada imala osećaj da te neko prati? A potom se okreneš i shvatiš da nema nikoga iza tebe.”
    “Ne. Zašto pitaš?”
    “To je stvar navike. Nešto poput izgubljenosti u prostoru… Možda se tada svi pretvaramo u kukavice.”
    “Šta hoćeš da kažeš? Uopšte te ne razumem.”
    “Kada bih prestao da pišem, zatvorio bih krug oko naše prošlosti. Imali bismo nejsanu predstavu o tome šta nas očekuje. A svaki novi sekund unapred izgubljenog vremena raspao bi se sam od sebe. Ostavljajući senke, stvorili bismo svetlost koja se ni u mraku ne vidi… U  beskrajnoj igri, vrhovi naših prstiju dodiruju nečiju vrelu kožu… Hoću da kažem da ne postoji dan kada su svi rođeni i kada su svi umrli. Ne postoji obično ludilo neobičnih ljudi.”
    Uhvativši je za ruku, dok ga je sa nevericom pratila svojim zelenim očima, odvede je do ogledala u predsoblju i, namestivši je iza sebe, reče:
    “Pogledaj i reci mi čiji je ovo odraz. Ko je ova spodoba, jer sasvim pouzdano znam da to više nisam ja.”
    “Počinješ da me plašiš.”
    “Nema razloga za strah. Reci. Da li vidiš izopačenost mog duha? Da li treba da tražim oproštaj?”
    Taman kad je htela da mu odgovori na suluda pitanja kojima ju je sve više zabrinjavao on je prekide:
    “Znam… i sam znam odgovore. Ne moraš ništa da mi kažeš.”
  Okrenuvši se prema njoj, uputi joj ispražnjeni pogled. Svojim mesnatim pipcima purpurno ništavilo stezalo mu je um sve jače i jače, preteći da ga sasvim zdrobi i posipa Bezdan usitnjenim ostacima. Teret prećutane istine nadvio mu se nad glavom, maskiran u crne oblake očaja. Izmišljena Reč, teška kao olovni oklop, sklopila se oko njegovih udova, ne dozvoljavajući mu da se odupre slikama Sudbine. Podigao je ruku da joj dodirne obraz, ali njeno lice postepeno se gubilo – bio je sluđen slepilom zalutalih duša.
    “Kada bih mogao da spalim misao… kakvim plamenom bi gorela?” – pitao je samog sebe, našavši se u prostranoj sobi, bez nameštaja. Po podu behu naslagane crne, mermerne ploče, uglačane do potpunog sjaja. Zidovi su bili tapacirani crvenim plišom i ispresecani drvenim okvirima. Unutar nekoliko okvira visile su slike njemu nepoznatog umetnika, a na svakoj beše naslikano tužno detinje lice. U toj galeriji, galeriji ispijenih detinjstava, nije bilo prozora, te su je osvetljavali veliki kristalni lusteri koji su, poput ledenica, visili sa plafona. Osvrnuvši se oko sebe, uočio je visoka vrata, iako su i ona, nalik zidovima, bila ušuškana u meki, krvavi pliš. Odjednom se, na njegovo zaprepašćenje, otvoriše i u sobu ušeta devojčica od (kako je procenio) dvanaest godina, držeći neupaljenu sveću od plavog voska u levoj ruci. Približila mu se, oprezno gazeći, kao da se bojala da će probuditi nekog ili nešto, budu li joj se čuli koraci.
    “Dobro, Pišče, šta hoćeš od mene? Ivan mi je oduzeo sve moći i mislim da ti moja pomoć neće mnogo značiti. Štaviše, mislim da ti je ne mogu ni pružiti. Evo, čak ni sveću nisam upalila.” – ispružila je ruku prema njemu, pokazujući mu onu čudnu, plavu sveću.
    “Zašto bi je palila? Zar u ovoj sobi nema dovoljno svetla?”
    “Ako pogledaš malo bolje, nema. Ovo nisu lusteri.”
    “Nego?”
    “Ne znam. Kaži ti meni.”
    Bacivši još jednom pogled prema plafonu, pogleda u devojčicu i reče:
    “Nisu lusteri. Ovo su moja deca.”  
    “Ali ti nemaš decu.”
    “Nemam… Ipak, ovo su moja deca.”
    “Dobro. Neka ti bude. A šta je sa ovim slikama? Jesu li i one tvoja deca?”
    “Misliš na ova tužna, mlada lica?”
    “Kako god.”
    “Nisam siguran…”
    “Zato što ne prepoznaješ sebe!”
    “Koješta! Ovde ima na stotine potpuno različitih mališana.”
    “Kakve to ima veze? Ti si imao bar dva detinjstva – jedno muško i jedno žensko. Budi srećan zbog toga. Meni ostaje samo ovo malo, pogano telo. Verovatno je Ivan priželjkivao ovakvu sestru.”
    “Ivan Esens, pretpostavljam.”
  Osmehnuvši se zlobno, ali istovremeno i neodoljivo, udaljila se nekoliko koraka unazad i spustila sveću na pod. U ušima su mu odzvanjale poslednje njene reči, pre nego što je izašla iz sobe:
    “Mnogo si sjeban, Pišče. Svejedno, čuvaj se.”
    Sledeće čega se sećao bilo je simpatično lice medicinske sestre koja mu je donela doručak.
    “Dobro jutro, spavalice.” – pozdravila ga je, bezrazložno vesela.
    “Koliko dugo sam ovde?”
    “Tek jednu noć.”
    “Gde je…”
    “Vaša supruga je pre nekoliko minuta otišla kući. Doktor je rekao da nema potrebe da bude toliko zabrinuta… a provela je celu noć u bolnici, sedeći pored kreveta.”
    “Moja supruga?”
    “Da. Ona vas je dovela. Bili ste bez svesti… Doktor kaže da ćete i Vi uskoro kući. Nećemo vas zadržavati.”
    Pošto je pomakla zavesu i otvorila prozor, izašla je, ostavljajući ga u bezličnoj bolničkoj sobi sasvim samog. Zidovi su bili okrečeni u zeleno. Na zidu koji je bio najbliži njegovom krevetu stajala je reprodukcija neke slike, čijeg naziva nije mogao da se seti, niti se mogao prisetiti autorovog imena. Okvir je bio premazan bezbojnim lakom za drvo, a staklo je bilo besprekorno čisto, pa je zaključio da u bolnici, bez obzira na priče koje su kružile po gradu, vode računa o higijeni. Primetio je još nekoliko reprodukcija i začudio se kako ne može da prepozna nijednu. U jednom uglu sobe, naspram njegovog kreveta, stajala je stolica čije su sedište i naslon bili presvučeni plavim lanenim platnom. Zavesa je bila bela, transparentna i duga skoro do poda. Uzalud se trudio da odgonetne od čega je sačinjena, jer su mu zavese uvek smetale i nije ni želeo da sazna poreklo materijala. Došlo mu je da ustane i da je skine, a potom je zgazi i unese nemir u njenu nepodnošljivu belinu.
    “Sada si baš zabrljao.” – glas njemu jedva poznat sledio mu je krv u venama. “Kada ćeš prihvatiti krivicu za svoja zlodela? Zar nisi odavno prestao da dišeš?”
    “Šta hoćeš od mene?”
    “Ništa… Samo te opominjem. Olenjio si se.”
   “Lenjost? Mislim da grešiš, prijatelju? Uostalom, grehovi mrtvog čoveka i nisu grehovi.” – pridignuvši se, seo je na ivicu kreveta i kroz otvoren prozor zagledao se u sivo nebo. Oblaka je bilo sve više i više. Teški i gladni, gutali su zajedljivo sivilo.
    “Kao anatema koja se prosula iz čaše potonjeg prokletnika.”
    “Ne, već kao kopanje po večnosti.”
    “To je samo izgovor, Pišče. Truli izgovor, ništavilo. Od koga očekuješ večnost?”
    “Kajanje… kajanje će mi pružiti večnost.”
    Grohotnim smehom glas donese tamu, iako je veče trebalo da nastupi tek za nekoliko sati.

***
    “Otkada se vratio iz bolnice, samo ćuti.” - žalila se mladiću koji se predstavio kao prijatelj njenog supruga. “I ranije je bio ćutljiv, ali ovo… ovo je van svake pameti. Osim toga, primetila sam da noću ustaje, a u krevet se vraća drhteći.”
    “Da li ste ga pratili u tim noćnim šetnjama?”
    “Mislite da bi trebalo?”
    “Možda ćete otkriti izvor njegove drhtavice.”
   “Bojim se da će ga moje uhođenje još više udaljiti od mene, a ja nisam spremna da rizikujem… Jedino mi ostaje da se nadam da je ovo zastranjivanje samo privremeno i da će za nekoliko dana biti opet onaj stari.”
    “A šta ćete preduzeti ako sve vaše nade padnu u vodu?”
    “I ja ću za njima…”
   “Ali Vi ne smete sebi dozvoliti da, umesto spasioca, postanete davljenik. Ko će Vas izvući na suvo, kada budete prestali da dišete?”
    “Neću… prestati da dišem, ako sam se rodila u vodi. Moram ponovo da naučim…”
    “Da naučite? Šta?”
    “Da živim kao i sve ostale sirene.”
    Ne mogavši da se suzdrži, mladić se nasmeja tako glasno, da je ona, Piščeva žena, pomislila da joj se ruga.
    “Oprostite… oprostite, ali ovo je bilo jače od mene.” – izgovorio je, dok je dolazio do daha. “Zar u tim godinama verujete u bajke? Otkud Vam ideja da sirene postoje?”
    “Uprkos Vašoj očiglednoj brizi kako za mog muža tako i za mene, Vi ste isti kao i svi ostali. Običan nitkov i neznalica. I nema potrebe da se izvinjavate, jer su se Vaše uvrede već duboko urezale u moju svest, a ožiljci koji budu ostali podsećaće me zauvek na jedno okrutno, a ipak umiljato lice i na svirepost reči koje su, klizeći preko slatkog jezika, doprle do mojih ušiju, u najgori mogući čas.”
    “Kako možete da budete tako nezahvalni?! Sve vreme pokušavam da Vam pružim utehu, a Vi?! Izvrćete moje reči na naličje, pa tako liče na uvrede, a ja na neprijatelja i varvarina.”
    “Zašto joj ne otkriješ istinu?” – bled kao avet, pridruži im se Pisac. “Ah, da… setio sam se. Istinu si smeo da otkriješ samo jednom ljudskom biću, a to sam bio ja. Sećam se i dana kada se to desilo… Sećam se, a želim da zaboravim… da zaboravim tvoju nečistu ljubav…”
    “Šta sve ovo treba da znači?” – beše zapanjena Piščevim rečima. Međutim, umesto odgovora, dobila je samo dva uvenula pogleda…

    … Noseći suzu u oku i krv na dlanovima, istrčala je iz sobe, ostavljajući ih u samoj utrobi dana na izdisaju. Tek nedelju dana kasnije, pronašli su njen leš, netaknut i neobično svež. Rumenih usana i još rumenijih obraza, podsećala je na usnulo čeljade, nevinost zarobljenu u vrhu kišne kapi. Skamenjen u svojoj golotinji, Pisac je opominjao svakog prolaznika. Namćorastog starca i trudnicu koja je, ruku pod ruku, išla sa svojom majkom u crkvu. Uznemirenog mladića koji je nekud žurio, noseći gomilu papira. Staricu u invalidskim kolicima, koju je gurao iznureni sin. Devojku koja se stalno smejala i njene zatucane drugarice. Međutim, nijednom od njh nije bilo stalo da gleda u ružnu statuu koja je prkosila Zemlji, da bi ostala pokorna Nebu. Ushićena njenim sivilom, uhvatiše se sva deca tog priobalnog mesta za ruke, opkolivši je svojim majušnim telima. Držeći se čvrsto, vrteše se u krug, dok im stopala nisu otupela i dok im oči ne izgubiše sjaj. Na obali usnulog mora, stajala je riđokosa devojčica, u društvu svoje bake, i tada, sirene prekinuše poj…

No comments:

Post a Comment