Under the Skin (Jonathan Glazer, 2013)

Kao reditelj igranih filmova, Jonathan Glazer debituje sa tvrdokornom gangsterskom dramedijom Sexy Beast (2000), u kojoj jezivi čovek-zec pohodi košmare antipatičnog (anti)junaka, a Ser Ben Kingsley, uprkos kratkom pojavljivanju (i preglumljavanju), zasenjuje svoje kolege. Četiri godine kasnije, isporučuje pedantnu, ali razočaravajuće raspletenu misteriju Birth, imitirajući Kubricka i fetišizujući Nicole Kidman. Nakon skoro decenijske pauze, stavlja se u poziciju gošće sa druge planete i, nastojeći da čovečanstvo sagleda iz novog ugla, govori o usamljenosti i (ne)humanosti, samospoznaji i žudnji za bliskošću.

Kriptični i provokativni Under the Skin slobodna je adaptacija satiričnog romana Michela Fabera i, sudeći po rečima upoznatih sa originalnim delom, predstavlja njegovu dekonstrukciju. Scarlett Johansson tumači neimenovanu tuđinku, koja u belom kombiju krstari ulicama Glazgova, tragajući za plenom. Ne računajući devojku od koje preuzima lik i odeću, na meti su joj samci. Pretpostavka da za cilj ima pronalaženje odgovarajućeg partnera za parenje pada u vodu, odnosno tone kroz gustu crnu tečnost zajedno sa prvom žrtvom. U obavljanju zadatka, do kraja nerazrešene zagonetke, pomoć joj pruža ćutljivi motociklista (Jeremy McWilliams, profesionalni vozač MotoGP dvotočkaša), vodeći računa o tome da njihova misija ostane "low profile".

Iako nam je u jednom trenutku predočena užasavajuća smrt potopljenih mladića, koji su se nadali noći sladostrašća sa zavodljivom lepoticom, uskraćeni smo za odgovore na brojna pitanja. Čime i iz kog je kraja svemira doputovala? Da li je i tamo negde takođe "ona" ili "njena" vrsta ne poznaje rodnu podelu? Ko ili šta joj je nadređeni - intergalaktička korporacija ili bizarni oblik života? Kakva je priroda bezdan-jazbine u koju namamljuje one jadnike i kako ista funkcioniše? Jesu li iznutrice sve što se krije ispod kože ili postoji nešto neopipljivo?

Jedino što sa sigurnošću možemo utvrditi, na osnovu dugih, prividno praznih pogleda i patvoreno prijateljskih (polu)osmeha Johanssonove, jeste potpuna ravnodušnost prema Zemljanima. Odsustvo emocija naročito je uočljivo u sceni na plaži (šifra: pas i dečji plač) koja će vas, ukoliko imate i malo srca, dugo proganjati. Međutim, instinkt grabljivice počinje da slabi u razgovoru sa deformisanim dvadesetšestogodišnjakom (naturščik Adam Pearson, koji boluje od neurofibromatoze), pa metodičnost i hladnokrvnost ustupaju mesto saosećajnosti. Buđenje empatije, izjednačeno sa tumaranjem po magli, negativno se odražava na efikasnost enigmatične posetiteljke, zbunjuje je i čini vrlo ranjivom, dovodeći je u stanje blisko katatoničnom. Lovac postaje lovina.

Transformaciju glavne junakinje, njene pokušaje da se uklopi u ljudsko društvo, ali i nerazumevanje seksepila koji koristi kao mamac (deluje, i to je sve što treba da zna), Glazer naglašava suptilnim vizuelnim detaljima. Od briljantnog "suprematističkog" prologa, preko erotičnih susreta treće vrste, pa sve do razotkrivanja u završnici, dosledan je u nameri da iskrivi predstavu koju imamo o sebi, ostavljajući gledaocu dovoljno (zapravo, i previše) prostora za razmišljanje. (Odstranjivanje petnaestak minuta do pola sata materijala ne bi značajno ugrozilo film.)

Slučajne prolaznike i nasumično izabrane "subjekte" snima skrivenim kamerama, zbog čega Under the Skin često izgleda kao antropološki kvazi-dokumentarac, koji potpisuje Lynchov poštovalac sa Jupitera. Tešku atmosferu otuđenosti, koja korespondira sa središnjim temama, postiže redukovanjem dijaloga i pretežno polumračnim kadrovima, ali prevashodno zahvaljujući uznemirujućem elektronskom skoru Mice Levi (a.k.a. Micachu). Neprijatno zujanje i sumorni dronovi zvučni su pandan senzaciji gmizanja insekata po koži i gotovo da izazivaju svrab.

U isti mah atraktivan i odbojan, frustrirajuć i inspirativan, najsvežiji Glazerov doprinos britanskoj kinematografiji donosi doživljaj koji nije lako opisati, a za nijansu je smeliji i zanimljiviji od naučnofantastične drame The Man Who Fell to Earth, sa kojom ga mnogi kritičari porede.

Leucotopia (2013)

 

Izraz "pileći mozak" dobija novo značenje u diplomskom radu petoro studenata sa Fakulteta računarskih nauka Supinfocom (école SUPérieure d'INFOrmatique de COMmunication). U samo devet minuta, steampunk fantazija Leucotopia opisuje životni put plavog džinovskog muškarca čijim telom upravlja grupa bezglavih petlova. (Koliko god puta da pročitate sinopsis zvuči bizarno, zar ne?)

 

Autorski tim, koji čine Geoffrey Godet, Céline Hermann, Simon Legrand, Nicolas Lejeune i Mehdi Louala, odvodi gledaoca u kratak obilazak nepoznate planete, dajući vickast komentar na neke od osnovnih potreba jačeg pola... ili aludirajući na reinkarnaciju? A možda, kao što Rob Munday sa sajta Short of the Week primećuje, ovi mladi ljudi pokušavaju da razreše večitu filozofsku dilemu o nastanku. Kakva god da je njihova ideja, delo koje na njoj počiva dostojno je divljenja.

 

Ciklična struktura narativa izgrađena je od slika, odnosno od frejmova izvrsne kompjuterski generisane animacije, u kojoj se ogleda istančan osećaj za kolorit. Smeđi, ružičasti i narandžasti tonovi čudesnih predela i "prenatalne čaure" komplementarni su tenu glavnog junaka, koji izgleda kao daleki rođak Dr Manhattana. Za odličan dizajn zvuka i atmosferičnu muzičku podlogu, koja stvara auru mistike i duhovnosti, zasluge pripadaju još jednom kvintetu, pored kojeg reditelji angažuju i dvojicu pomoćnika za kreiranje (kaleidoskopske) odjavne špice.

 

Bilo bi lepo da neosporan talenat gore pobrojani momci i devojka iskoriste za nešto obimniji film, a još lepše da im ni tada niko ne stane na put umetničke slobode.

Tokyo Loop (2006)

Omnibus Tokyo Loop nastaje pod okriljem Image Forum-a, centra umetničke i eksperimentalne kinematografije, a prema ideji direktora programa Takashija Sawe i koordinatora projekta Koya Yamashite. Kako bi obeležili stoti rođendan Šaljivih faza smešnih lica (Humorous Phases of Funny Faces, James Stuart Blackton, 1906), prvog animiranog filma, njih dvojica okupljaju šesnaestoro nezavisnih animatora, poveravajući im zadatak da kreiraju minijature inspirisane japanskom prestonicom. Za ovu priliku angažuju i Seiichija Yamamota, poznatog underground muzičara iz Osake, koji komponuje skor na osnovu skica i storibordova, naknadno ga korigujući za konačni rez.

Tokyo Strut / Tokyo Trip 

Fishing Vine / Yuki-chan

Početak antologije pripada autorskom paru koji čine Masahiko Sato i Mio Ueta. Njihov očaravajuće bazični Tokyo Strut deluje kao omaž McLarenovom Le Merle (Crni kos, 1958), a predstavlja studiju pokreta čoveka i psa, čije su figure svedene na tačke, krugove i prave linije. Drugačijim povezivanjem "zglobova" oni se sjedinjuju u apstraktne geometrijske forme, koje povremenim izlaskom iz dvodimenzionalne ravni ukazuju na primenu softvera za 3D modelovanje. U oštrom kontrastu sa "matematičkim ustrojstvom" svog prethodnika stoji fantazmagorija Tokyo Trip Keiichija Tanaamija, čiji groteskni, neretko seksualizovani likovi vode gledaoca u psihodelični obilazak metropole.

Oni koji su upoznati sa DVD kompilacijom Thinking and Drawing: Nihon no Shinseki Art Animation, verovatno će odmah prepoznati jedinstveni stil Mike Seike u feminističkoj alegoriji Fishing Vine. Ovaj vizuelno atraktivni kolaž, sačinjen od slojeva skeniranih fotografija, prikazuje jalove pokušaje voajera da osvoje devojku koja živi na poslednjem spratu oblakodera, hraneći se "grožđem nedostižnosti". Mračnjak Kei Oyama, koji je takođe učestvovao u Razmišljanju i crtanju, donosi depresivnu dramu Yuki-chan, kojom nas podseća da ni deca nisu imuna na smrt. Sa gubitkom života teško bolesne devojčice suočava nas iz iz perspektive "nevidljivog" protagoniste, prekidajući njegovu bezbrižnu igru sa (borbenom) kišnom glistom.

 Dog & Bone / Public Convenience

-blink-TKOYO-blink- / Black Fish

Dog & Bone, animirani prvenac mangake Kotobukija Shiriagarija, duhovita je parodija na video igre, sa antropomorfnim šiba inuom kao glavnim junakom, tokijskim lokacijama kao pozadinama i mačkolikim mutantom kao "glavonjom". Kombinacija isečaka, igranih snimaka i minimalističkih ilustracija, koje podražavaju dečije škrabotine, uz pratnju veselih melodija otvara vrata ciničnog sveta, u kojem "gejmera" čekaju zabavne prepreke (šifra: plesni okršaj). Apsurdni humor par exellence. Umetnica koja se potpisuje pseudonimom Tobaimo otkriva "mračnu stranu" ženskih javnih toaleta, pod snažnim uticajem ukijo-e grafike. Njen Public Convenience odlikuje se bizarnom atmosferom, koja je postignuta komplementarnim spojem usahnulih boja i realističnog crteža pod neprozirnim velom od jezivih zvukova. Nadrealnom tonu doprinose kornjača zaglavljena u čučavcu i moljac-fotoaparat (!) koga perverzni stranac šalje u izvidnicu.

Atsuko Uda osmišljava svojevrsnu turističku turu u -blink-TOKYO-blink- (originalan naslov ispisan je sa html zagradama), primenjujući zanimljivu tehniku i sećajući se detinjstva, odnosno neonskih reklama koje su na nju ostavile najsnažniji utisak pri prvom susretu sa Tokiom. Black Fish Nobuhira Aihare može se opisati kao anarhija u slikama, koja izaziva pojavu stroboskopskog efekta. Mrlje od mastila na beloj, žutoj, plavoj, zelenoj i crvenoj podlozi postepeno se preobražavaju u izobličena i iskežena lica, od čijih raspadnutih ostataka postaje crna riba. Košmar se, uz režanje distorziranih gitara, nastavlja u hororičnoj slagalici Unbalance, kojom Takashi Ito uspešno portretiše osećaj nelagode, tj. poremećeno emotivno stanje stanovnika urbane džungle, manipulišući igranim materijalom. Optimističniju viziju velikog grada, kao mesta procvata seksualnih sloboda, pruža Tokyo Girl Maho Shimao, koja digitalne snimke superponira sa animiranim životinjama, zvezdama, bombonama i obnaženom devojkom koja uživa u onaniji.

Unbalance / Tokyo Girl

Manipulated Man / Nuance

Samokontrola, repetitivnost svakodnevice i pritisak kojem su izloženi tokijski činovnici teme su koje Atsushi Wada istražuje u metaforičnoj vinjeti Manipulated Man. Sivilu koje njome dominira suprotstavlja se jarki kolorit ritmične improvizacije Nuance Tomoyasua Murate, koji se poput Sata i Uete oslanja na eksperimentalne radove Normana McLarena. Veteran Taku Furukawa, koji Sawi i Yamashiti pomaže u regrutovanju animatora, šali se na račun pušača na stanici podzemne železnice Hashimoto, po kojoj i naziva svoj doprinos projektu. Grupi "vrana" pridružuje se "pacov" koji remeti mir razgovorom na mobilnom telefonu, zbog čega mu sleduje kazna "kljucanjem".

Društveno neprihvatljivim ponašanjem bavi se i Yoji Kuri u jednostavnoj tradicionalnoj animaciji Funkorogashi, ali su kod njega na udaru neodgovorni šetači kerova, koji često zaboravljaju da skupe ono što njihovi prijatelji ostavljaju po trotoarima. Pretposlednji segment, paradoksalni Fig, delo je nagrađivanog Kōjija Yamamure, koji personifikuje noć nad Tokiom, i odvodi je (ili bolje reći, ga) u nadrealističku avanturu. Stvorenje sa mladim mesecom umesto oka i čuvenim tornjem iz Šiba parka kao nosem nestaje po svitanju, na tanjiru sa smokvama. Toshio Iwai, dizajner interaktivnih medija, daje zaključak hipnotišućom odom fenakistoskopu - u 12 O'Clock kazaljke budilnika se ubrzavaju, uzrokujući pokretanje brojčanika i tranformaciju istog u kaleidoskop simetričnih tekstura.

Sinergija nesputane kreativnosti šesnaest osobenjaka, koji pripadaju različitim generacijama, čini Tokyo Loop obaveznim jelom na meniju ljubitelja alternativne umetnosti... a možda i znatiželjnih otakua.

 

Hoshimoto / Funkorogashi

Fig / 12 O'Clock

Jedné noci v jednom městě (Jan Balej, 2007)

Crna komedija Jedné noci v jednom městě donosi niz apsurdnih i nadrealističkih parabola, inspirisanih boemskim okrugom Žižkov u Pragu. Kao što se iz naslova može zaključiti, "kratke priče" opisuju (najčešće nepovezane, uvrnute i bizarne) događaje koji se odvijaju tokom jedne noći - ništa manje i ništa više. Ali delotvorno.

Prvo poglavlje prati, blaže rečeno, neobične hobije stanara oronule stambene zgrade. Drugo izlazi iz zadatog vremenskog okvira i kroz četiri godišnja doba prikazuje iskreno prijateljstvo i dobrosusedske odnose između drveta i ribe, uključujući njihovu zajedničku proslavu Božića. U trećem upoznajemo uličnog harmonikaša bez sluha i saznajemo šta se dogodilo sa Van Goghovim uvetom; četvrto nas odvodi u kafanu duhova, a peto na halucinogenu vožnju sa dvojicom pijanica.

Od cirkuske predstave sa mrtvim insektima, preko šmrkanja kokaina pomešanog sa mravima, pa sve do napada džinovske dojke, Balej se silno zabavlja sa svojim deformisanim, ali sjajno izrađenim marionetama, demonstrirajući iščašen smisao za humor na svakom koraku. Epizodičnu strukturu (ne)narativa izgrađuje od grotesknih vizuelnih kompozicija prljavih boja i tekstura, i ugledajući se na mračnu bajku Krysař zemljaka Jiříja Barte, dijaloge zamenjuje mumlanjem. Da bi svaki kadar učinio fotografijom vrednom pamćenja angažuje Miloslava Špálu, koji je sa čuvenim Švankmajerom sarađivao na Tma/Svetlo/Tma i Spiklenci slasti, dok mu Tadeáš Věrčák pruža muzičku podršku ćudljivim skorom. Bilo da su ušuškane u dražesne, mistične ili sablasne instrumentale, njegove vizije s kraja pameti dovode u stanje blisko hipnozi... ili ludilu?

Ima li rediteljeva delirična igra ikakvog smisla ili je posredi eksperiment za proveru gledaočevog praga izdržljivosti prestaje da bude važno već na večeri u domu obožavatelja magarca. Ostaje nam samo da nagađamo da li se ovim fragmentiranim košmarom podsmeva ljudskoj izopačenosti, otkriva tajne koje nikome ne bismo poverili ili daje komentar na posrnulo društvo. Na ovakve pretpostavke navodi nas nakaznim licima blede sivkasto-zelenkaste kože - uznemirujućim karikaturama koje, hteli to da priznamo ili ne, nosimo pod varljivim maskama.

Hal (Ryōtarō Makihara, 2013)

Rediteljski prvenac Ryōtarōa Makihare, jednog od animatora na animeima poput Paranoia Agent, Le Chevalier D'Eon, Tekkonkinkreet i Karas, između ostalih, dirljiva je romantična drama, smeštena u tehnološki napredno okruženje u bliskoj budućnosti. Utemeljena je na originalnom scenariju bračnog para Tsutomu Izumi i Tokiko Mega, koji pišu pod pseudonimom Izumi Kizara, a inspirisana (uspešno završenom) borbom sa moždanim tumorom.

Brižljivo istkana, tiha i melanholična priča istražuje psihološke posledice gubitka voljene osobe, sa naučnofantastičnim elementima u službi središnje teme. Počinje idiličnom scenom u ruralnom Japanu, iznenada prekinutom avionskom nesrećom, koja stavlja tačku na vezu dvoje mladih. Teško pogođena tragedijom, Kurumi se zatvara u sobu, odbijajući hranu i san. Ne bi li je utešio, njen deda odlučuje da prepravi pomoćnog robota Q01 tako da izgleda i zvuči kao Hal, šaljući ga svojoj unuci. Uprkos njegovoj dobroj nameri, Kurumi ne dočekuje "vaskrslog momka" sa prevelikim oduševljenjem. Međutim, android-Hal postepeno ruši zid koji je ona postavila oko sebe, pokušavajući sve vreme da pronađe odgovor na pitanje: Šta znači biti čovek?

Uporedo sa Kuruminim oporavkom i Halovom potragom za ljudskošću, pedantno upakovanim u nepunih šezdeset minuta, tajne iz prošlosti izlaze na videlo i postaje jasno da stvari nisu onakve kakvim se na prvi pogled čine. Stari video snimci i poruke ispisane na proširenim verzijama Rubikovih kocki otkrivaju kako vedre, tako i sumorne epizode iz života u ljubavnom gnezdu. I osim što svedoče o kapricima, iskušenjima i slatkim patnjama naših "golupčića", pružaju letimičan uvid u egzistencijalne probleme. Izvrsna karakterizacija glavnih junaka, ali i sporednih likova, kao i iskren prikaz njihovih odnosa bude gledaočevu empatiju, pa zato preokret u poslednjoj trećini, suptilno nagovešten u nekoliko navrata, zadaje osetan emotivni udar.

Proces zbližavanja utučene devojke i samosvesnog robota značajno doprinosi stvaranju osećaja topline, a u njemu učestvuju i ubrzavaju ga tri simpatične bakice iz lokalnog gerijatrijskog doma u kojem je Kurumi nekada volontirala. Međugeneracijsko razumevanje i stavljanje naglaska na tradicionalne vrednosti ispunjavaju ovaj ljupki film svežinom, možda upravo zahvaljujući tome što su protivrečni dobu otuđenosti. Iz tog razloga, mesto odvijanja radnje oslikano je kao mikro-utopija, skroviti kutak na Zemlji u kojem su staro i novo neodvojive kategorije.

Živopisne pozadine, raskošna paleta boja i atraktivan, blago stilizovan dizajn protagonista ukazuju na odličnu saradnju "zelenog" studija Wit (Attack on Titan) sa već proslavljenim Production I.G. Elegantan muzički skor Michiru Oshime komplementaran je prelepim pokretnim slikama sa obiljem detalja, zbog kojih često poželite da pritisnete dugme za pauzu i divite se umešnosti ilustratora i magova klasične i kompjuterske animacije. Po visokoj estetskoj vrednosti, Hal može da stoji rame uz rame sa delima "Miyazakijevog naslednika" Makota Shinkaija, tako da slobodno možemo zaključiti da je Makihara odabrao pravi put... i nadamo se da sa istog neće skretati.

Shizofrena iluzija prkosa

(odlomak)

    Uprkos teškom imenu, koje mu je nadenula pokojna čukunbaba, Gvozden je bio snebivljiv i lako savitljiv, večito snužden, a u retkim slučajevima staložen. Nikada nije imao dovoljno smelosti da se suprotstavi Imperatoru Brilijantu Zlatousniću (Ibziju, kako su mu miljenici tepali) i Armiji Pohlepnih Krastača, koja je ovome dodelila status bezgrešnog božanstva. Bilo mu je lakše da ćuti i trune u paklu prinudne radosti i uvelih obećanja.
     U davnoj prošlosti, Vila Priviđajnica mu je obećala da će mu jednog dana otkriti sve tajne, čak i one zalivene debelim slojem olova. Znao je da ona ima običaj da slaže, naročito kada ispije flašu rakije od maslačka, ali joj je ipak slepo verovao. Kada ga je onomad odvela do Belog Jezera, koje je nemarnošću preobraženo u fekalnu baru, i rekla mu da čeka povratak α-sile, on je sate proveo na kiši, zaradivši gadnu prehladu...

Preuzimanje kompletne priče: 

Shizofrena iluzija prkosa (pdf, 47kb)

Tři oříšky pro Popelku (Václav Vorlíček, 1973)

Češko-nemačka koprodukcija Tři oříšky pro Popelku (Drei Haselnüsse für Aschenbrödel), koja u nekoliko evropskih zemalja uživa status omiljenog prazničnog filma, zasnovana je na bohemijskoj folklornoj verziji priče o Pepeljuzi, koju je zapisala Božena Němcová (1820-1842). Lešnici iz naslova (koji ispunjavaju želje) zamena su za dobru vilu, dok je glavna junakinja aktivnija i buntovnija od većine ostalih inkarnacija.

Ulogu "emancipovane" Pepeljuge, smele, sposobne i samouverene devojke koja je vekovima ispred svog vremena, briljantno tumači ljupka i harizmatična Libuše Šafránková koja se, pored sestre Miroslave, pojavljuje i u melanholičnoj fantaziji Malá morská víla (1976), jednoj od najvernijih i najoriginalnijih adaptacija Andersenove čuvene bajke. Sa druge strane, Pavel Trávnícek uspešno iznosi lik pomalo detinjastog princa, koji se ne ustručava da prekrši pravila dvorskog života, pa koristi svaku priliku da pokida "kraljevske okove", stalno izbegavajući časove plesa i lekcije iz istorije. Oboje pokazuju izvestan nivo nezavisnosti, temelja buduće veze, u kojoj nije dovoljno samo to da cipela pristaje, već i da uslovi koje Pepeljuga postavlja budu ispunjeni.

Specifičnosti njihovih karaktera, putem kojih se reditelj udaljava od klišea, pojedini analitičari pripisuju uticaju tadašnjeg socijalističkog uređenja koje je, makar u teoriji, podrazumevalo i polnu ravnopravnost. Ovakav pristup, uz "prizemljenje" fantastičnih elemenata i primetno skroman budžet, nimalo ne oduzima od magije filma, niti u sebi sadrži tragove ironije, otvarajući put stvaranju prijatne atmosfere.

Nežne, pseudo-renesansne melodije kao da tope snežni pokrivač fino oslikanih predela (oko zamkova Švihov i Moritzburg), inspirisanih "zimskim platnima" Pietera Breugela. Mekoća osvetljenja/fotografije pandan je eteričnosti dvadesetogodišnje Šafránkove, čije milo lice je ozareno čak i onda kada su joj obrazi čađavi. Lepota neodoljive glumice dolazi do izražaja kako u prljavoj i jednostavnoj "radničkoj uniformi", tako i u raskošnijim kreacijama umetnika Theodora Pištěka, nagrađenog Oskarom za rad na Amadeus-u Miloša Formana deset godina kasnije. Njegov detaljan dizajn savršeno se poklapa sa Vorlíčekovom vizijom - ekstravagantnom nošnjom ohola maćeha podvrgnuta je podsmehu, upadljivim detaljima naglašena je prinčeva ekscentričnost, a različitim svečanim odorama istaknut je primamljiv sjaj plemićkog bala.

Iako nije lišen nedostataka (u koje spada prekomerno sentimentalna vokalna kompozicija u epilogu), Tři oříšky pro Popelku predstavlja toplo eskapističko utočište za sve (a posebno nostalgične) ljubitelje bajki...