18 Mar 2010

Tekkon kinkurīto, a.k.a. Tekkonkinkreet (Michael Arias, 2006)

"So calm and peaceful, but inside, all power and destruction. It's hiding something. Just like people do. Sometimes you have to get close to find out what's inside. Sometimes you have to get burned to see the truth."

Siročići Kuro (Crni) i Shiro (Beli), jedini članovi bande Mačaka, odrasli i vaspitavani na ulici, stanovnici su imaginarnog multikulturnog velegrada Treasure, koji predstavlja njihov dom i njihovo igralište. I u stanju su da učine apsolutno sve kako bi očuvali status quo, čak i ako "sve" podrazumeva suprotstavljanje jakuzama. Po pojavljivanju misterioznih stranaca koji Treasure Town nameravaju da pretvore u zabavni park, njih dvojica će morati da se suoče sa silom na kakvu do tada nisu naišli, ali i sa svojom mračnom stranom, koja preti da ih zauvek rastavi...


Iako priča otpočinje šaljivo, sa ukusom penastog petparačkog kolača, kako vreme odmiče, ovaj anime lagano skida masku, pokazujući svoje namrgođeno i okrutno lice, puno modrica, svežih i zaraslih ožiljaka, od dubokih i bolnih rana. Paralelno sa preobražajem leta u jesen, a jeseni u zimu, odigrava se metaforična transformacija toplog u hladno, svetla u tamu. I taman kada pomislite da stiže ozelenjeno proleće, ono vas neprijatno iznenadi i probudi miris ludila. Uprkos jednostavnom zapletu, Tekkonkinkreet (u bukvalnom prevodu, Armirani beton) uspeva da se izbori sa svim mogućim klišeima i prikaže ih u izmenjenom, neprepoznatljivom obliku, prvenstveno zahvaljujući svojoj ekscentričnosti. Govoreći o odrastanju i privrženosti u prijateljstvu, odnosno gotovo simbiotičkoj vezi naizgled potpuno različitih likova, on to čini bez dodvoravanja gledaocu, baratajući sirovim emocijama i koketirajući sa nadrealizmom, koji u poslednjoj četvrtini eksplodira u jezivim pejzažima Kurove izmučene psihe.


U središtu virtuoznog spoja psihološke drame, detinjaste avanture (s ozbiljnim uzrocima i još ozbiljnijim posledicama), krimi-akcije i uvrnute fantazije, koju autori povremeno puštaju s lanca, nalaze se njih dvojica, dečaci ulice, simbolično nazvani Kuro i Shiro. Kuro je stariji i za svoje godine zreliji nego što bi trebalo da bude (i što mu je nametnuto kao osnovni uslov za preživljavanje), stalno na ivici nervnog sloma. Jedino što ga održava u životu i ne dozvoljava mu da pukne jeste briga o Shirou, koji je odraz iskonske, dečje nevinosti i koji često nije svestan stvarnosti oko sebe, pribegavajući sanjarenju, na granici sa autizmom. Oni su yin i yang, jer kad crno ostane bez belog, ono postaje još crnje, a belo teži ka svojoj ekstremnoj vrednosti. Ostavljeni na milost i nemilost sveta naoštrenih kandži i krvlju natopljenih zuba, zaslužuju neizmernu simpatiju, izazvanu njihovom ljudskom nesavršenošću i jedinstvenom aurom koja ih obavija. A to što im je  posvećeno najviše pažnje, ne znači da su sporedni likovi zapostavljeni - naprotiv, učinjen je neverovatan napor da se u nepuna dva sata i oni prikažu što realističnije, te su upotpunjeni brojnim finesama i postavljeni u jasno definisane odnose. Jedino gos'n Snake i njegova trojka plaćenih ubica ostaju pod velom misterije, što je razumljivo, budući da su osmišljeni kao antagonisti zavedeni pod "strogo čuvana tajna".


Osnovne odlike vizuelnog stila, bliskog Morimotoovom Eikyuu Kazoku (Eternal Family) i Yuasinom Mind Game (u koji je Kōji Morimoto takođe umešao prste) jesu živahne boje i napadne teksture, kitnjaste pozadine i izvitoperen dizajn likova, što ukazuje samo na jedan pravac, onaj koji je uperen ka Studiju 4°C. Vrcava autentičnost i bizarna likovnost postali su zaštitni znak njihovih animacija i ovde su prisutni u punom sjaju, ne dozvoljavajući vam da trepnete ni na tren. Muzika britanskog electro-dueta Plaid se fino uklopila u šašavo okruženje, mada slike ipak vode glavnu reč. Izgled Tekkonkinkreta sigurno neće prijati svakom oku, ali mu se mora odati priznanje za originalnost.


Michael Arias, Amerikanac koji se odomaćio u Japanu, zaslužan je za odličnu režiju, na kojoj bi mnogi veterani mogli da mu pozavide. Sudeći po tvrdnjama onih koji su čitali mangu Taiyōa Matsumotoa, Arias sa dužnim poštovanjem oživljava originalno delo. Njegovo debitantsko ostvarenje je nezaobilazna stanica ne samo za ljubitelje japanimacije, već i za filmofile željne promena.

No comments:

Post a Comment