"To conceive a film, I always need to place myself in front of a blank sheet. It is the shortest road to the blank and empty screen, with the best conditions. In a way, it is like working directly on the screen itself."
Pere Portabella
Katalonski filmadžija Pere Portabela smatra se jednom od najznačajnijih figura ne samo u kulturnoj, već i u političkoj istoriji Španije. Karijeru u domenu sedme umetnosti započeo je kao producent, učestvujući (pod imenom Pedro) i u nastajanju "skandalozne" Viridijane (1961), što je za posledicu imalo konfiskovanje pasoša. A saradnja sa Luisom Bunjuelom ostavila je dubok trag na njegovo stvaralaštvo, s obzirom na to da je po senzibilitetu vrlo blizak nadrealistima.
Rediteljski prvenac, polučasovni No compteu amb els dits (Ne broji svojim prstima, 1967), poslužio je kao osnova za antiburžujsku "dramu" Nocturno 29, čiji naslov se odnosi na dvadeset devet mračnih godina pod Frankovom diktaturom. Oba dela pozajmljuju format reklama, a potom ga deformišu ili u potpunosti uništavaju, prkoseći logici istog. Linearna narativna struktura zamenjena je nizom "polu-autonomnih scena", koje povremeno povezuje neimenovana junakinja, u tumačenju atraktivne italijanske glumice Lučije Boze. (Slučajno ili ne, njen lik podseća na Pazolinijevu Lučiju iz kontroverzne misterije Teorema - lepu i dokonu domaćicu koja pripada višoj srednjoj klasi.)
Non-sequitur dijalog sa sredovečnim suprugom (Mario Kabre), koji dolazi tek pred sam kraj, i "super-realistični fragmenti", koji prema rečima autora "otkrivaju beznačajnost svakodnevnog života", nagoveštavaju priču o preljubi, koju Portabela uporno odbija da zaokruži. Opirući se filmskim kanonima i držeći vas na bezbednoj distanci, on vešto zaobilazi cenzuru i elegantnim potezima stvara začudan portret nezdravog stanja u tadašnjem društvu. Kao lepak za razbacane delove slagalice neretko koristi apsurd, mada u kontekstu pružanja otpora strogom režimu, čak i najbesmislenije sekvence dobijaju na značaju i značenju.
Uklanjanje ivera iz stopala. Pajac i rastavljanje stolice. Grupa bučnih pasa u kavezu. Izvođenje kakofonične kompozicije na klaviru. Mirno i dostojanstveno vađenje očiju tokom emitovanja snimka vojne parade. Presecanje liturgije bizarnom lutkarskom predstavom. Koncert rok benda, prigušen neprijatnim zvucima. Tumaranje lavirintom i guranje latica u nozdrve. Elitni gosti sa dvorožnim šeširom u golf klubu... Sve ove (ali i ostale) vinjete nose pečat suptilne provokacije i, zahvaljujući zrnastoj i visokokontrastnoj crno-beloj fotografiji, nameću atmosferu potisnute slobode. Ni boje, koje prodiru u par navrata (partija pokera i razgledanje zastava), ne ublažavaju neprijatan osećaj da nešto stalno nedostaje, već igraju ravnopravnu ulogu podstrekivača revolucije.
Portabelin radikalan pristup znatno ograničava publiku, jer zahteva ogromnu dozu strpljenja i nadljudsku koncentraciju, što važi i za kasnije radove, kao što su neo-ekspresionistički doku-horor Cuadecuc, vampir (1970), Pont de Varsòvia (Varšavski most, 1989), enigmatična oda muzici, vajarstvu i književnosti, ili Die Stille vor Bach (Tišina posle Baha, 2007), eksperimentalni spoj mjuzikla, biografskog filma i kvazi-dokumentarca u čast Johana Sebastijana Baha. Analizirajući Nocturno 29, kritičar Ezekijel Šmoler daje zanimljiv zaključak, koji će ovde biti naveden kao dodatak preporuci:
Non-sequitur dijalog sa sredovečnim suprugom (Mario Kabre), koji dolazi tek pred sam kraj, i "super-realistični fragmenti", koji prema rečima autora "otkrivaju beznačajnost svakodnevnog života", nagoveštavaju priču o preljubi, koju Portabela uporno odbija da zaokruži. Opirući se filmskim kanonima i držeći vas na bezbednoj distanci, on vešto zaobilazi cenzuru i elegantnim potezima stvara začudan portret nezdravog stanja u tadašnjem društvu. Kao lepak za razbacane delove slagalice neretko koristi apsurd, mada u kontekstu pružanja otpora strogom režimu, čak i najbesmislenije sekvence dobijaju na značaju i značenju.
Uklanjanje ivera iz stopala. Pajac i rastavljanje stolice. Grupa bučnih pasa u kavezu. Izvođenje kakofonične kompozicije na klaviru. Mirno i dostojanstveno vađenje očiju tokom emitovanja snimka vojne parade. Presecanje liturgije bizarnom lutkarskom predstavom. Koncert rok benda, prigušen neprijatnim zvucima. Tumaranje lavirintom i guranje latica u nozdrve. Elitni gosti sa dvorožnim šeširom u golf klubu... Sve ove (ali i ostale) vinjete nose pečat suptilne provokacije i, zahvaljujući zrnastoj i visokokontrastnoj crno-beloj fotografiji, nameću atmosferu potisnute slobode. Ni boje, koje prodiru u par navrata (partija pokera i razgledanje zastava), ne ublažavaju neprijatan osećaj da nešto stalno nedostaje, već igraju ravnopravnu ulogu podstrekivača revolucije.
Portabelin radikalan pristup znatno ograničava publiku, jer zahteva ogromnu dozu strpljenja i nadljudsku koncentraciju, što važi i za kasnije radove, kao što su neo-ekspresionistički doku-horor Cuadecuc, vampir (1970), Pont de Varsòvia (Varšavski most, 1989), enigmatična oda muzici, vajarstvu i književnosti, ili Die Stille vor Bach (Tišina posle Baha, 2007), eksperimentalni spoj mjuzikla, biografskog filma i kvazi-dokumentarca u čast Johana Sebastijana Baha. Analizirajući Nocturno 29, kritičar Ezekijel Šmoler daje zanimljiv zaključak, koji će ovde biti naveden kao dodatak preporuci:
"... he frames with the mathematic virtuosity of Antonioni or Resnais, photographs with the violence of Glauber Rocha, edits with the revolutionary intelligence of Eisenstein and moves the camera with the sophisticated arrogance of Fellini. He is the one who can straighten his tie while he breaks cinema and the world into pieces."
No comments:
Post a Comment