24 Dec 2010

Ibara no Ō (Kazuyoshi Katayama, 2010)

"Without a wish, there's no wonder."

Ako je verovati fanovima originalnog materijala i wiki-stranici (sa spojlerima!) posvećenoj istom, Ibara no Ō je vrlo slobodna adaptacija istoimene mange Yūjija Iwahare. Međutim, Kazuyoshi Katayama (Teito Monogatari, Argento Soma) uspeva da, uprkos izmenama u scenariju, isporuči intrigantan multižanrovski anime, vešto žonglirajući već viđenim, ali sjajno isprepletenim idejama.


U bliskoj budućnosti (tačnije, 2012-e) svet je pogođen pandemijom virusa "Meduza" koji zaražene pretvara u kamen. Pošto su lekari nemoćni u otkrivanju leka, organizacija (sekta) Venus Gate odlučuje da pokrene projekat, simbolično nazvan "Sleeping Beauty", u okviru kojeg će nasumično odabrani srećnici (ili bogataši) biti zamrznuti sve dok se ne dođe do rešenja. Među 160 "pacijenata", koliki je kapacitet njihovog postrojenja, nalazi se i Kasumi koja nevoljno pristaje da učestvuje, jer za sobom ostavlja sestru bliznakinju, Shizuku. Posle izvesnog vremena, ona se prva budi iz kriogenog sna i saznaje da je "Cold Sleep Capsule Center" obrastao u gigantsku, trnjem prekrivenu lozu i da ga nastanjuju neprijateljski raspoložena monstruozna stvorenja.


Nakon obećavajućeg uvoda i fatalno prekinutog pokušaja bega pred napadom mutiranih slepih miševa (ili ptica?), ostavljeni smo sa grupicom od sedmoro protagonista. Nesigurnoj i stidljivoj Kasumi Ishiki pridružuju  se medicinska sestra Katherine Turner, koja nas stalno podseća na lajtmotiv priče (bajku o uspavanoj lepotici), maleni Timothy Laisenbach koji svaku situaciju tumači kroz aluzije na video igre, policajac Ron Portman sa istančanim osećajem za pravdu, džangrizavi italijanski senator Alessandro Peccino, dobroćudni inženjer Peter Stevens i istetovirani kriminalac Marco Owen, koji ubrzo zauzima poziciju vođe zahvaljujući beskompromisnom heroizmu i odlučnosti. Iako njihove ličnosti počivaju na klišeiziranoj karakterizaciji, gotovo je nemoguće zamisliti ih drugačije (i simpatičnije), budući da su svi u istom sosu, sa jednim jedinim zajedničkim ciljem - da prežive i, ako u tome uspeju, eventualno dobiju odgovor na pitanje: "Kako je svet otišao dođavola?". Kada ste okruženi krvožednim "demonosaurima", filozofiranju nema mesta (ono dolazi kasnije), a traume iz "prošlog" života nisu ni od kakve pomoći.


Dinamičnost prve polovine, koja crvenu tečnost i akciju nudi u izobilju (a bez preterivanja), ne jenjava ni u drugoj, zahtevnijoj, naprednijoj i izazovnijoj, koja vas neprestano bombarduje iznenađujućim preokretima i nudi neočekivana objašnjenja misterije, zamagljujući granicu između naučne fantastike i fantazije. Kompleksnost neretko zbunjujuće razrade i poetičnog epiloga, obojenog neizvesnošću, ogleda se u preklapanju koncepata koji, između ostalog, uključuju teoriju zavere, religijski fanatizam i vanzemaljske "vibracije". Uporedo sa njima, "survival horror" dobija novu, alegoričnu dimenziju, podstičući gledaoca na razmišljanje. Možda je trajanje filma trebalo bar malo produžiti i studioznije pristupiti košmarnosti postapokaliptičnog haosa, ali reditelju svakako treba odati priznanje za sposobnost da nijedan minut ne prepusti monotonosti, ubrzavajući ritam odvijanja radnje recipročno sa približavanjem katarzične završnice. King of Thorn nije oslobođen nedostataka, ali oni nisu maskirani, već često naglašeni u vidu šale na sopstveni račun.


Od samog početka, kada ugledamo New York kojim dominira zlosutna maslinastozelena, preko srednjevekovnog škotskog zamka, gde su smeštene prostorije centra za zamrzavanje, sve do njegovog raskošnog enterijera, kasnije razorenog pomahnitalom florom i faunom, primetna je velika posvećenost detaljima u iscrtavanju pozadina. Jednostavan dizajn likova Hidenorija Matsubare u duhu je savremenih animea, pri čemu stariji deluju ozbiljnije, nalik onima iz Production I.G. kuhinje. Kimitoshi Yamane (Escaflowne, Spriggan, Argento Soma, Cowboy Bebop) bio je zadužen za vozila i ostalu mehanizaciju, a Kenji Andō (Karas) za "freaks of nature" (što najverovatnije uključuje i onu spodobu iz naslova). Primenom cel-shadinga u kombinaciji sa tradicinalnom tehnikom postignuti su solidni rezultati. Muzički skor Sahashija Toshihika odlično se uklapa u svaku scenu, a posebno se izdvaja melanholična tematska melodija koja se na zadovoljstvo ušiju ponavlja nekoliko puta i uvek zvuči prelepo.


Svojom atmosferom, Ibara no Ō podseća na izvesne old-school japanimacije, tako da će prevashodno goditi ljubiteljima ostvarenja nastalih tokom 80-ih i početkom 90-ih što, naravno, ne znači da nove generacije treba da ga se klone. Naprotiv. Kralj trnja nikoga neće ostaviti ravnodušnim...

No comments:

Post a Comment