Jedan dan z'animacije

U maloj sali Niškog kulturnog centra, u okviru ciklusa Dani z'animacije Francuskog filmskog karavana, 1. novembra prikazano je pet nagrađivanih kratkometražnih i jedna dugometražna animacija. Njihov vrhunski kvalitet je, uz nesputanu kreativnost i neosporan talenat autora, došao do izražaja uprkos minornim tehničkim problemima, koji su bili najavljeni pre početka programa.

Čast da otvori manifestaciju pripala je vickastoj Logorami grupe H5. Imaginarni Los Anđeles poprište je akcionog krimića koji se preobražava u film katastrofe, skrećući na taj način pažnju na alarmantno stanje konzumerističkog društva. Kao što naslov nagoveštava, svi likovi i objekti predstavljeni su logotipovima čuvenih svetskih kompanija, aludirajući na našu svakodnevnicu, preopterećenu reklamama. Uloga negativca, krijumčara oružja, pripala je Ronaldu McDonaldu, dok dva Mišelinka (Bibenduma) tumače protagoniste, policajce na opasnom zadatku. Plastični cel-shading, koji u poređenju sa ostalim ostvarenjima iz selekcije deluje rogobatno, komplementaran je parodičnoj viziji trojice animatora - Alauxa, Crécyja i Houplaina.

Osmominutni Malban, nastao u saradnji Élodie Bouédec sa Arnaudom Demuynckom (Signes de vie), usredsređuje se na devojku Claude, koja sa majkom Olgom i mlađim bratom Simonom provodi odmor u kući na obali mora. Tamo ih posećuje ljubazni ornitolog Victor, čija namera je da poseti ostrvo naseljeno pticama o kome je u svojoj poslednjoj knjizi pisao Claudein počivši otac. Dolazak mladića budi nostalgiju i sećanja na detinjstvo prodiru u sadašnjicu... Ova poetična i meditativna drama elegično snoviđajne atmosfere govori o odsutnosti i suočavanju sa duhovima prošlosti, a odvija se usporenim ritmom, hipnotišući gledaoca gracioznošću i velelepnošću. Izvedena je primenom rotoskopije, a inspirisana nadrealnom umetnošću Paula Delvauxa, Balthusovom teatralnošću, romantičnim realizmom Aleksandra Petrova i statičnim teksturama anime serijala Gankutsuō. Ukoliko vam se ukaže prilika da eleganciju Malban-a doživite na velikom platnu, nemojte je propustiti, jer Bouédecova isporučuje čistu magiju.

Impresionistički etnografski dokumentarac Madagascar, carnet de voyage otvara putopisni dnevnik ispunjen skicama ilustratora Bastiena Duboisa, koji se tokom obilaska Madagaskara upoznaje sa bizarnim običajem lokalnog stanovništa. U pitanju je Famadihana, ceremonija "okretanja kostiju" koja podrazumeva iskopavanje ostataka leševa predaka i umotavanje istih u posebnu tkaninu (lambu), da bi se potom sa njima plesalo oko grobova. Rediteljeva radoznalost i fasciniranost bujnim pejzažima tuđine i gostoljubivim domorocima prenose se i na gledaoca, koji stiče utisak da je i sam turist na putešestviju po bivšoj francuskoj koloniji. Kombinujući različite tehnike (mastilo, kolaž, akvarelne i pastelne boje, između ostalih), Dubois maestralno oslikava život običnih ljudi, kao nešto mistično i uzbudljivo. Namernom nedovršenošću prefinjenih beleški podseća nas da čak i najlepše uspomene vremenom blede ili iščezavaju u potpunosti.

Crnohumorni Dix bavi se opsesivno-kompulzivnim ponašanjem, a delo je trija Bif, koji čine "digitalne poete" Jules Janaud, Fabrice Le Nezet i François Roisin. Glavni junak ove minijature je Mark (Ian Faure), koji je prestravljen od hodanja po linijama, pa se trudi da ih pri hodu izbegava, brojeći svaki korak. Pošto psihoterapija ne donosi željene rezultate, publika svedoči krvavom raščlanjivanju Markove ličnosti na pločniku koji nemilosrdno kažnjava njegove pokušaje da se suoči sa zabrinjavajućim poremećajem. Vešta kompjuterska obrada igrane forme i odličan zvučni dizajn intenziviraju snagu šoka, a briljantnom fotografijom Reynalda Capurra dominiraju sepija tonovi (u ordinaciji), odnosno modroplava i siva (u Markovom umu).

Satirični L'homme à la Gordini, koji potpisuje slobodoumni Jean-Christophe Lie, luckasti je omaž veselim sedamdesetim, a odvodi nas u predgrađe neimenovanog grada nekog alternativnog sveta, gde je uobičajeno da se ne nosi donji veš, niti pantalone, već samo gornji delovi odeće, čarape i cipele. Uz svesrdnu pomoć maskiranog pobunjenika koji vozi plavi R8 Gordini, Gospodin i Gospođa R pokrenuće radikalnu odevnu revoluciju, suprotstavljajući se monotonosti narandžastog totalitarizma. Odsustvom dijaloga i komičnim crtežom, ova provokativna, pomalo apsurdna i drska antikonformistička bajka podseća na stil Sylviana Chometa, sa kojim je Lie sarađivao na čuvenom Les Triplettes de Belleville.

Vrhunac večeri svakako je bila francusko-belgijsko-irska koprodukcija Brendan et le secret de Kells, inspirisana legendama o nastanku Knjige Kelsa (Leabhar Cheanannais), nacionalnog blaga Irske. Nestvarne dekoracije iluminarnog rukopisa iz VIII veka oživljavaju u bezvremenoj hiperstilizovanoj fantaziji minimalističkog crteža, izvitoperene perspektive, zanosnih boja, relaksirajućeg skora i opčinjavajućih tekstura, ostavljajući vas bez daha. I bilo da je reč o bezbrižnoj igri redovnika Brendana i vile Aisling oko velikog hrasta, nekog od dečakovih snova, nezaustavljivom napadu demonizovanih Vikinga ili nekoj trećoj sceni (a zaista je teško odabrati najreprezenativniju), ova maštovita slikovnica prava je poslastica za sve ljubitelje keltske mitologije i klasične animacije.

(Oni koji su do NKC svratili i 02. novembra imali su priliku da vide Le chat du rabbin i L'île de Black Mór.)

bODY_rEMIX/les_vARIATIONS_gOLDBERG (Marie Chouinard, 2007)

Teško je, odnosno gotovo nemoguće, sa stoprocentnom sigurnošću utvrditi pravo značenje sumanuto ingenioznog avangardnog spektakla bODY_rEMIX/les_vARIATIONS_gOLDBERG, čak i onda kada ste upoznati sa stremljenjima autorke, kanadske koreografkinje i u ovom slučaju rediteljke Marie Chouinard. U osvajanju i preoblikovanju "iskonske talasne dužine" koja je, kako sama kaže, temelj svakog od njenih dela i u pažljivom kanalisanju i kristalisanju "životnog pulsiranja" svojih saradnika, ona stvara ekstravagantnu i idiosinkratičnu baletsku slagalicu, nastojeći da prodre u nerazrešivu misteriju ljudskog tela.

Uz upotrebu pretežno medicinskih pomagala (štaka, hodalica, proteza, užadi i prečki) u službi produžetaka ili potpuno novih ekstremiteta, dvanaestoro polunagih plesača, istovremeno sputanih, kontrolisanih i oslobođenih, izvodi iščašeno-erotični performans tokom kojeg im se tela (i ono nevidljivo što ih obavija i ispunjava) transformišu do neprepoznatljivosti i uzdižu do sfere fantazmagoričnog i nedokučivog. Njihova metamorfoza je, rečju, fascinantna, jer ume da bude i atraktivna i groteskna, simetrična i asimetrična, i haotična u svojoj urednosti, a deluje poput neobičnog rituala u čast bogova hedonizma ili pak sladostrasne igre avatara viših bića koja žele da otkriju tajne smrtnika. Elegantnim, grčevitim, razuzdanim, slomljenim, (ne)skladnim i gipkim pokretima oni odaju utisak zaposednutih marioneta i formiraju jasno uočljive, ali za dešifrovanje složene znakove nekog novog jezika, prenoseći gledaoca u svet koji počiva na sopstvenoj logici i u kome reč, bilo pisana ili izgovorena, gubi moć. Hladna i ogoljena scena, delikatno osvetljenje i svedeni kostimi vašu pažnju usmeravaju ka zatezanju i rastezanju mišića samih izvođača koji su besprekorno uigrani, bilo da nastupaju solo ili u grupi. Pored spomenutih pomoćnih sredstava, čiji uticaj na dinamiku gestova je presudan, podršku čine Goldbergove varijacije Johanna Sebastiana Bacha (otud i drugi deo naslova) i to na način kako ih je tumačio ekscentrični australijski pijanista Glenn Gould. Njegov distorzirani glas sa snimaka takođe je svojevrsni oslonac.

Enigmatični bODY rEMIX je i (sadistički) gruba i suptilna, divlja, magična, smela, revolucionarna, nadražujuća, neretko komična i u izvesnoj meri zastrašujuća predstava, koja u verziji za televiziju traje (i pri tom neprestano impresionira) svega pedesetak minuta. Iako nekima izgleda kao bezobzirna Provokacija, ona je destilovana esencija vrhunske Umetnosti.

Love Like Aliens (Rashad Haughton, 2012)

Šestominutna animacija Love Like Aliens, koja je na Festivalu azijskog filma u Dalasu osvojila specijalnu nagradu žirija, inspirisana je čuvenim pin-up ilustracijama ginoida Hajimea Soroyame. Nastala je u produkciji Studija 4°C i CGI grupe Shirogumi u cilju promocije singla sa kolaborativnog projekta Rad-6 američkog R&B muzičara Rashada Haughtona, koji ovde po drugi put preuzima rediteljsku palicu, dok umetničku režiju potpisuje Tanaka Tatsuyuki, autor segmenta Tojin Kit iz (sjajnog!) omnibusa Genius Party Beyond.

Romantična cyberpunk priča odvija se u dalekoj budućnosti, kada je robotska evolucija uzela svoj danak, u potpunosti zamaglivši granicu koja razdvaja ljude od sintetičkih organizama. A kako zvanični sinopsis kaže, usredsređuje se na androida Atteriona, borbenog pilota kojeg su zarobili vanzemaljci zvani Kvadropodi (Quadropods). Tokom izvlačenja izvora energije Sentia iz njegove memorije, on se budi i otkriva tajnu moć srca. Sećanje na anđeloliku Sparru počinje da živi...

Prilikom izrade ove ne preterano originalne, ali simpatične CGI fantazije, Haughton je odlučio da izbegne uobičajeni motion capture postupak, pa je prvobitno snimio veliki broj igranih sekvenci sa Stevenom Cabralom (Atterion) i Emi Matsuhimom (Sparra), a potom ih prosledio animatorima sa smernicom "da najemotivnije scene i suptilne ljudske pokrete uhvate odokativnom metodom". Marljivost i predanost autorskog tima ogledaju se u svakom frejmu, pa je suvišno reći da je LLA melem za oči, očaravajuć od prve do poslednje sekunde, i da je na izvestan način dirljiv, kada se (pre)tesan vremenski okvir uzme u obzir. Međutim, baš kao i u slučaju Oshiijevog Je t'aime, bledunjavi soundtrek deluje kao nedovoljno stabilna potpora vrhunskog dizajna. Iz tog razloga, ostaje samo da se nadamo da će Haughton angažovati talentovanijeg kompozitora od sebe, ukoliko ideja o konverziji u celovečernji format bude ostvarena...

A kékszakállú herceg vára (Miklós Szinetár, 1981)

A kékszakállú herceg vára (Zamak plavobradog vojvode) televizijska je adaptacija istoimene (i jedine) opere čuvenog mađarskog kompozitora Béle Bartóka, čiji je prijatelj, pesnik Béla Balázs, napisao libreto, inspirisan francuskom bajkom La Barbe bleue, folklornim baladama rodne zemlje i pesništvom simbolizma. Iskoristivši osnovne elemente iz originalnog dela, Balázs je stvorio intrigantnu parabolu o poverenju i komunikaciji; alegoričnu fantaziju sa psihološkim podtekstom.

Sylvia Sass (sopran) tumači naivnu, tvrdoglavu i, povrh svega, previše radoznalu Judit, koju Plavobradi (Kolos Kováts, bas) dovodi pred svoj zamak, obavijen velom tame. Na samom ulazu pita je da li sigurno želi da ostane i pruža joj poslednju priliku da se vrati ocu, na imanje obasuto svetlošću. Uprkos glasinama, ona odlučuje da se, iz ljubavi prema mužu ili zbog njegovog bogatstva, odrekne nekadašnjeg načina života i da iza sebe ostavi porodicu i verenika. Tokom obilaska predvorja, nesrećnica primećuje da nema prozora i da su zidovi vlažni (uplakani?), a potom nailazi na sedam zaključanih vrata, insistirajući da sva budu otvorena. Vojvoda u početku odbija da joj udovolji, pod izgovorom da nikome nije dozvoljeno da vidi ono što se iza njih krije, ali lagano popušta pred njenim stalnim zahtevima. Misterija se postepeno razotkriva do katarzičnog razrešenja...

U klaustrofobičnoj unutrašnjosti palate i dubokim senkama koje je proždiru ogledaju se enigmatičnost, introvertnost i melanholično raspoloženje naizgled okrutnog, a zapravo tragičnog i nežnosti željnog junaka. Glavni razlog zbog kojeg novoj ženi ne dozvoljava da sazna tajne odaja njegovog uma jeste strah od samoće, koji se u epilogu pokazuje opravdanim, dajući drugačiji smisao priči. Psihoseksualni aspekt iste je zadržan, te se kao verzija Charlesa Perraulta iz 1697. može posmatrati i sa frojdovske tačke gledišta. Briljantan performans Sassove i nešto suzdržanijeg Kovátsa, koji dvoje likova čine životnim i uverljivim, i sigurna režija Miklósa Szinetára, čije vrhunsko poznavanje materije je neosporno, doprinose tome da nepunih sat vremena protekne kao u magnovenju. Očigledna plastičnost setova ne predstavljala nikakvu prepreku za Ivána Márka, direktora fotografije, koji se potrudio da gotovo svaki kadar bude pažljivo oslikan i da pri tom ekstravagantni kostimi Judit Schäffer dođu do izražaja. Naravno, ogroman deo zasluga pripada i ser Georgu Soltiju, pod čijom dirigentskom palicom Londonski filharmonijski orkestar maestralno dočarava intenzivnu napetost i sumornu atmosferu Bartókovog zahtevnog skora. Ljubitelji klasične muzike najverovatnije neće moći da odole ovom mračno velelepnom ostvarenju.

PES: Peace Eco Smile (Yuichiro Hayashi & Shunsuke Watanabe, 2012)

 

PES: Peace Eco Smile naziv je sedmodelne ONA-e nastale u saradnji prominentnog Studija 4°C i čuvene kompanije Toyota, a sve u cilju promocije treće generacije modela Prius.

 

Šaljući vrlo direktne poruke o bezbednosti u saobraćaju, anime se usredsređuje na intergalaktičku romansu između čovekolikog tuđina PESa i cvećarke Kurumi, nakon njihovog sudbonosnog susreta u vazduhu iznad jezera. Komični odušak pružaju slatka jednooka stvorenjca NaSuBi, koja se na sebi svojstven način prilagođavaju životu na Zemlji, i Kurumin mlađi brat Ken, koji nastoji da otkrije PESov pravi identitet.

Uprkos tesnom vremenskom okviru, tvorci ove nepretenciozne SF + fantasy + slice of life minijature svojski su se potrudili da svaki sekund iskoriste što optimalnije i da jednostavnu epizodičnu priču ne opterete stalnim prikazima automobila. Zahvaljujući talentovanim seiyūima (čije neiskustvo u par slučaja ne predstavlja ni najmanju smetnju), protagonisti su daleko simpatičniji i, što je još bitnije, uverljiviji od nesnosnih karikatura na kakve obično nailazimo u ekonomsko propagandnom programu.

 

A ono zbog čega zaista vredi odvojiti nepunih tridesetak minuta jeste očaravajuća vizuelizacija, kao i milozvučne elektro-pop kompozicije koje je besprekorno uokviruju, stvarajući veselu atmosferu i popravljajući gledaočevo raspoloženje. Nemoguće je ostati ravnodušan prema uvrnutom dizajnu, dinamičnoj animaciji i eksploziji što jarkih, a što pastelnih boja kojih bi se i duga postidela. Kao posebno atraktivne izdvajaju se tri scene koje, unoseći veliku dozu nadrealizma, oslikavaju PESovu zaljubljenost (vožnja apstraktnim predelima i oživljavanje Van Goghovih Suncokreta), odnosno galaksiju iz koje dolaze NaSuBi.

Uz prefinjeni Asience: Kami wa Onna no Inochi (Asience: Hairy Tale) u režiji Kazuta Nakazawe (Kigeki, Parasite Dolls), PES spada u grupu najkreativnijih animiranih reklama, ali je i jedan od najzanimljivijih savremenih animea.

(Svih sedam epizoda može se odgledati na youtube kanalu ToyToyotaPES. Hvala ridiculusu sa bloga Strahoslovni Domen 999 što je ukazao na ove sitne, ali blistave bisere.)

San br. 9

Obreo sam se u telu maloletnog Indijca koji je na sopstveni rođendan pokušavao da pobegne od stroge majke i još strože babe. Trčeći između solitera sa fasadama od crnog stakla, stigao sam do velikog čamca na naduvavanje, okrenutog naopako. Dno mu je bilo obloženo prozirnom ljubičastom tkaninom. Kroz mali procep uvukao sam se ispod i primirio se. Kada su žene stigle, pokušale su da me izvuku odatle, ali se onaj materijal otimao od njihovih ruku. Iznenada im se obratio duboki i preteći glas na nerazumljivom jeziku. U tom trenutku nevidljiva sila podigla ih je u vazduh, a oko njih su se pojavile levitirajuće kocke i piramide obložene komadićima ogledala. Smejale su se, kao da čitavu situaciju ne shvataju ozbiljno, a ja sam sve vreme ležao nepomično. Nakon toga, pojavio sam se u polupraznoj kancelariji, gde je grupa arhitekata, sedeći na podu, dovršavala maketu poslovnog objekta. U prostoriju je banuo sredovečni muškarac i, otevši im onu minijaturu, rekao je da su zakasnili, a potom je izašao i za sobom zalupio vrata. Ovi su se, pokunjeni, ćutke okupili oko stola.

ввв.дада-азбука.???

ввв.дада-азбука.??? - naglašeno dvodimenzionalna, naizgled apsurdna i bojama bogata audio-slikovnica u kojoj ružičasti slonovi imaju nedefinisan miris, a besmisleni šum je sa ukusom čokolade. Svakom ćiriličnom slovu odgovara po jedan pojam (pri čemu je "в" privilegovano sa tri) u pratnji kratkog opisa...