Stereo (David Cronenberg, 1969)

Kratkotrajni dugometražni prvenac Davida Cronenberga, majstora telesnog i veneričnog horora, usredsređuje se na eksperimente doktora Luthera Stringfellowa, predstavnika "egzistencijalno-organskog pristupa nauci", a glavnog i odgovornog na Kanadskoj akademiji za erotska istraživanja. Osmoro dobrovoljaca "kategorije A" trebalo bi da ispitivanjem sopstvene seksualnosti u izolaciji razvije telepatske sposobnosti i da kao socijalno stabilna komuna zameni zastarelu porodičnu jedinicu. Međutim, teorija i praksa se kao po običaju mimoilaze, pa tako dvoje ispitanika izvršavaju samoubistvo, a kod neimenovane plavokose devojke javlja se neki vid shizofrenije - odvajanje neverbalnog "ja" od oralno-verbalnog "ja".

Parapsihologija. Omniseksualnost. Brutalizam. Filozofično erotičan, oštro duhovit, (ne)ljudski hladan i opčinjavajuće sterilan je ovaj autentični i strpljenja vredan "arthouse featurette"; idiosinkratična SF-misterija koja je po neospornoj bizarnosti, smelosti i avangardnosti vrlo bliska filmovima francuskog i japanskog novog talasa. Uprkos svim nejasnoćama kojima se odlikuje, baš kao i podjednako progresivni i ikonoklastični duhovni nastavak Crimes of the Future (1970), ona vrlo precizno definiše ideje koje će postati Cronenbergova opsesija u njegovim kasnijim ostvarenjima. Hipnotička (čitaj: namerno suvoparna i monotona) naracija, koja prekida u(zne)mirujuću tišinu, a sadrži dovoljno (pseudo)naučnih termina i definicija da vam se zavrti u glavi, vešto je nakalemljena na monumentalne crno-bele slike. A njihova snaga leži u sledećem - one bi besprekorno funkcionisale i kao provodnik za potpuno drugačiju priču (iako ni ovoj ništa ne fali), možda čak i bez ikakvog redigovanja. Stroge geometrijske forme, odnosno grubi i dominantni betonski elementi zgrade Fakulteta Scarborough Univerziteta u Torontu jedini su mogući nosilac inteligentnog i kapricioznog scenarija, a u ogromnoj meri doprinose briljantnosti i velelepnosti vizuelizacije. Na ovaj način, arhitekturi je poverena jedna od glavnih uloga. "Kronenberg pretvara društvo u prazan institut nalik pećini. Shodno tome, turbulentno "ja" sastavljeno je od dugih hodnika, kamenih zidova i staklenih okana..." - kaže Fernando F. Croce u svojoj mini-recenziji za cinepassion.org.

Dnevna soba 03

Počev od brodskih prozora, preko vrata sa lukom, do talasastih detalja, ova dnevna soba, dimenzija 5.1m x 4.5m, uređena je u "mornarskom" stilu, s tim što je umesto očekivane kombinacije (tamno)plave i bele primenjen spoj bež i narandžaste (nijansa kajsije), čineći je svetlom, toplom i prijatnom. U spuštenom delu plafona, paralelnom kako policama tako i "stazi" u tepisonskom podu koja spaja ulazna sa balkonskim vratima, smešteno je tačkasto osvetljenje. Komfor sedenja pružaju prostrana garnitura i dve vrećaste (bean-bag) fotelje presvučene lanom, između kojih je postavljen trougaoni kafeni stočić (sa zaobljenim uglovima) od stakla, metala i obojenog drveta. Jedini dekorativni aksesoar je apstraktna slika kružnog oblika.

(klikni na sliku za uvećanje)

Prokletstvo

Exercices spirituels (Olivier Smolders, 1984-1999)

Tročasovnu DVD kolekciju Exercices spirituels (Duhovne vežbe) sačinjava deset kratkometražnih eksperimentalnih filmova belgijskog reditelja Oliviera Smoldersa, koji je u dosadašnjoj karijeri snimio samo jedno (ali hvale vredno) dugometražno ostvarenje - parabolu o preobražaju, "kafkijansko-linčovski" Nuit noire (2005). Autorova staloženost, estetska strogoća i odmerenost stila ogledaju se u učestalim statičnim kadrovima koje obično uokviruje hipnotišuća naracija. Njegova introspektivna, filozofska ili poetska proza podstiče na razmišljanje, a prožima vrlo precizne i pedantne vizuelne kompozicije koje, između ostalog, umeju da "šokiraju, erotski stimulišu ili vas nežno uljuljkaju do stanja sličnog snu" (Mark R. Hasan, KQEK.com).

"The moon was grieving. Seraphim in tears,
Musing in the calm of vaporous flowers,
Were drawing, bow in hand, from sad violas
Sobbing glissandos over blue corollas..."

(Apparition, Stéphane Mallarmé)

 Adoration, 1987

Opsesivna ljubav koja vodi sjedinjavanju dva ljudska bića dočarana je blažim oblikom nekrofilije i kanibalističkim ritualom u Obožavanju (Adoration, film anonyme), zasnovanom na istinitom zločinu. Po završetku prijatne večere, a tokom čitanja gorenavedenih stihova, mladić ustreljuje devojku u leđa, odseca joj desnu ruku i levu nogu (do kolena) i gosti se njenim mesom, da bi naposletku rasporio sopstveni stomak, sve pred budnim okom ručne kamere. Minimalistički mizanscen i visokokontrastna crno-bela fotografija, kakva krasi većinu minijatura, savršeno su komplementarni monstruoznosti prikazanog čina.

 

 Mort a Vignole, 1999

Krvno srodstvo, prolaznost života i mirenje sa smrtnošću teme su "usamljeničkog" i krajnje intimnog Mort a Vignole (Smrt u Vinjoli). Kroz montažu porodičnih snimaka i starih fotografija, u zagrobnoj tišini koju prekidaju setni zvuci klavira, Smolders otkriva delić svog detinjstva u Belgijskom Kongu, glasno razmišlja o mrtvorođenoj kćeri, kao najbolnijoj tragediji koja ga je zadesila, i prikazuje "uvek iste" momente porodične svakodnevnice. "Možda nikad nećemo naučiti da ukrotimo smrt." - tvrdi u određenom trenutku, a razdragane razglednice (ne računajući segment s grobovima predaka) zamenjuje svečanim uzdizanjem poluraspadnutih leševa iz kovčega napunjenih formalinom, u mrtvačnici nekog medicinskog fakulteta.

L'amateur, 1997

L'amateur (film en forme de poire, tj. kruškoliki film), čiji podnaslov verovatno aludira na obline ženskog tela, usredsređuje se na fotografa amatera koji objektivom fotoaparata nastoji da uhvati persone nagih modela, žena različitih godišta, statusa i zanimanja. Karakteristike njihovih ličnosti, strahovi ili odsustvo istih, ponos ili (samo)prezir, iskrenost ili patvorenost ocrtavaju se na zagonetnim, zavodljivim, odmerenim, razoružavajućim ili nepostojećim osmesima, ali i u položajima koje zauzimaju nakon svlačenja. Pored golotinje, koju glavni junak "iščitava" u cilju samospoznaje, bitnu ulogu igra i enterijer ateljea do kojeg se dolazi čeličnim spiralnim stepeništem, kao i majmun (!) u prologu i enigmatičnoj završnici.

gornji red: La Philosophie dans le boudoir, 1991

donji red: Ravissements, 1991

Bezizražajna lica i prodorni, gotovo urokljivi pogledi u zatvorskoj i salonskoj sobi, koju ispunjava stilski nameštaj, iskorišćeni su u "posthumnom" La Philosophie dans le boudoir (Filozofija u budoaru), gde se benignoj vizuelizaciji suprotstavljaju fragmenti opscenih tekstova Markiza de Sada, da bi te iste scene promenile namenu u "pobožnom" Ravissements (Zanesenost), koje počiva na pisaniju Svete Tereze Avilske. Na ovaj način, Smolders demonstrira moć izgovorene reči, izjednačava hedonizam i isposništvo i prikazuje pripadnice lepšeg pola i kao iskušenice i kao razvratnice (a da pri tom one nisu morale ni da trepnu).

Pensées et visions d'une tête coupée, 1991

Pensées et visions d'une tête coupée (Misli i vizije odrubljene glave), snimljen kao spoj nadrealne poeme i edukativnog dokumentarca, posvećen je romantičarskom slikaru Antoanu Vircu (Antoine Wiertz, 1806-1865), čija je morbidna fasciniranost agonijom i smrću zabeležena na grandioznim platnima, odrazima njegovog ega. Umetnikov socijalni komentar i filozofija kanalisani su putem grotesknih vizija čedomorstva, smrtne kazne, samoubistva i natprirodnih sila koje se iživljavaju nad ljudskim telesima. Kolosalne slike naginju se sa visokih zidova muzeja i deluju kao da će progutati posetioce, otmeno odevene patuljke, koje dočekuje ekscentrični kustos u društvu ogromnog psa. "Umetnost koja se prodaje je umetnost prostitucije." - citirajući Virca, ali i neke od Vircovih savremenika (i oštrih kritičara) reditelj kao da traga za opravdanjem svojih principa stvaralaštva. Muzejske sekvence prepliću se sa prelepim vinjetama koje simbolično odaju počast ludom geniju, uznemirujućim klanjem svinje i sirovim pornografskim materijalom.

gornji red: Point de fuite, 1987

donji red: L'art d'aimer, 1987

Komični odušak pružen je u "obrazovnom" (i obojenom) Point de fuite (Tačka nestajanja), u kome mlada profesorka pokušava da održi predavanje o perspektivi nezainteresovanim učenicima. Oni je dočekuju k'o od majke rođeni i očekuju da im se pridruži u nestašluku, a jadnica, naravno, i ne sluti da se radi o podvali. Vrcava muzička podloga kao da se ruga njenoj naivnosti i uzaludnim pokušajima da drskoj klinčuriji prenese znanje. Veštinu upotrebe boja Smolders pokazuje i u "dramatičnom" L'art d'aimer (Umetnost ljubavi). Kroz pomalo monotone monologe neimenovani muškarac opisuje zbunjenost događajima iz prošlosti i lagani pad u ludilo, izazvan materoubistvom koje se možda i nije odigralo. Kulminacija ove monodrame dešava se u gerijatrijskom centru, naglašavajući strah od starosti.

Neuvaine, 1984

U hladno-poetičnom, kontemplativnom i hermetičnom prvencu, "filmu za zabavljanje stolica" Neuvaine (Novena), mogu se uočiti dve narativne niti - prva obavija studenta bogoslovije, kažnjenog na devet dana samovanja, a druga pisca koji dolazi u bogoslovski internat, kako bi pisao u miru i tišini. Međutim, nije moguće precizno odrediti okvire ovih priča, jer su obe zamagljene neprekidnim tokom piščevih neretko turobnih misli, niti je lako ustanoviti granicu koja razdvaja stvarnost od fikcije. "Istina je da svako od nas živi u imaginarnom svetu." Najupečatljivija scena je svakako ona u trpezariji, sa zamišljenom degradacijom i mučenjem stare kuvarice (jezivo tupog pogleda), a najmučniji je epilog u kupatilu obloženom belim pločicama, gde se odvija svinjokolj (po svemu sudeći, Smoldersov fetiš) u pratnji vokalne verzije kompozicije Ave Maria.

Seuls, 1989

Dokumentarno-artistični Seuls (Sami) najdirljivi je deo kolekcije - tapiserija istkana od nevinosti i ludila, odnosno portreta dece iz psihijatrijske klinike. Mališane poremećenih umova vidimo kako se osmehuju, skaču, frenetično udaraju glavom o zid ili je klate levo-desno. Za reči ovde nema mesta, sasvim dovoljno je to što je reditelj zabeležio u saradnji sa Thierryjem Knauffom. Uz sporadične zvučne efekte, prirodno je stvorena atmosfera koja razara dušu.

Ukoliko do sada niste imali prilike da se upoznate sa radom Oliviera Smoldersa, bar neko od ovih mini-ostvarenja  moglo bi da posluži kao polazna tačka, generalna proba pre onirične Crne noći...

Silvestre (João César Monteiro, 1982)

Kćer lokalnog plemića, ljupka i nežna Sílvia (sjajan debi tada sedamnaestogodišnje Marije de Medeiros), treba da se uda za neotesanog zemljoposednika Paija De Aieresa. Uoči venčanja, njen otac odlazi u posetu kralju, nalažući joj da nikoga ne pušta u kuću. "So na mesu, stoka u oboru, a reza na vratima" - kaže pre polaska. Oglušujući se o naredbu, Sílvia i Susana, njena starija polusestra, ugošćuju misterioznog hodočasnika koji sa sobom donosi "zatrovane pomorandže, svetleću šaku, seksualno znanje i možda vučiji alter-ego" (Mark Asch, Silvestre: How Folktales Are Made). Neobično skrojena priča odatle poprima mračniji ton, što ne treba da iznenađuje budući da počiva na predanjima iz XV veka.

Crpeći inspiraciju iz folklornog nasleđa rodne zemlje, baš kao i u četiri godina starijem Veredas, i pribegavajući raznolikim stilskim "smicalicama", Monteiro isporučuje eksperimentalnu, "tihu" i bajkovitu dramu isprekidanog, ali linearnog narativa i teško dostižne estetike. Ona je poput narodne pripovetke koju autor, "perverzni pesnik" portugalske kinematografije, vešto dekonstruiše ironijom, pri čemu je njegova režija nepogrešiva, gluma na granici sa "bresonovskom", a dijalozi pronicljivi i poetični, čak i onda kada su banalni. Promišljeno izveštačena, ova živopisna slikovnica sledi sopstvenu logiku, uz povremene namerne skokove u okviru iste, golicajući tako gledaočevu maštu. Sačinjena je od svedenih tabloa koji kompozicijom podražavaju ilustracije iz srednjovekovnih manuskripta, a prema rečima kritičara Nicka Pinkertona "izgleda onako kako bi nepismeni pastir mogao da vizualizuje izlaganje pripovedača pokraj logorske vatre." Enterijeri su na tragu pozorišne scenografije, bez četvrtog zida, a eksterijeri su, uz par izuzetaka (obala reke u kojoj uživaju golišave devojke i do koje silaze pralje, napušteni zamak na jezerskom ostrvcetu), naslikane kulise ili projekcije pejzaža, koje odaju utisak nadrealnosti i dvodimenzionalnosti pojedinih sekvenci. Malobrojne akcione scene su ili krajnje uprošćene ili se odvijaju iza zamrznutog kadra, kao što je to slučaj sa savladavanjem i ubijanjem zmaja, koje nas uvodi u drugu polovinu i, ubrzo potom, Sílvijino preprušavanje u lutajućeg viteza Silvestrea. Od opojnog soprana fado pevačice u prologu, do enigmatičnog epiloga u kome se glavna junakinja stapa sa zvezdanim nebom, film ne prestaje da fascinira svojom likovnošću, pa se često zapitate stoji li iza kamere reditelj ili slikar perfekcionista...

Sami smo...

Noć je tiha i cvrčci spavaju.
Mesec plače, a zvezde se prozevaju.
Pogrešne misli tumaraju.
Mora biti da su sišle s uma.

Dan je beskrajan i konj se budi.
Sunce umire, a oblaci ga sahranjuju.
Pogrešne misli planduju.
Mora biti da ih nije sramota.

Mrtvaci ustaju i gore im oči.
Vezuju nas lancima i piju nam krv.
Mora biti da smo sami sebi
iskopali preduboku raku.

Blassreiter (Ichirou Itano, 2008)

"Sometimes it is more painful to hurt others

than to be hurt."

Televizijski serijal Blassreiter ("Bledi jahač", u bukvalnom prevodu sa nemačkog) nastao je u saradnji animatorskog studija Gonzo, jednog od najčuvenijih u Japanu, i softverske kompanije Nitro+ koja se pretežno bavi razvojem i izdavanjem vizuelnih novela. Sa titlovima na engleskom jeziku bio je zvanično emitovan 2008. na video-sajtovima YouTube, Crunchyroll i BOST TV.

Radnja se odigrava u neodređenoj budućnosti u Nemačkoj. Uplašeno stanovništvo suočeno je sa pojavom "Demonijaka", biomehaničkih stvorenja koja postaju od leševa i imaju sposobnost stapanja sa najrazličitijim mašinerijama i oružjem, preuzimajući kontrolu nad njima i unapređujući im performanse. Specijalni odred XAT (Xenogenesis Assault Team) nastoji da očuva red u zemlji i otkrije poreklo mecha-zombija. U međuvremenu, nekolicina živih ljudi takođe se preobražava u Demonijake (ili "Amalgame", kako ih zvaničnici nazivaju), pri čemu jedni koriste svoje moći da čine dobra dela, pomažući XATovcima, a drugi za "nestašluke"...

Iza multižanrovskog paravana krije se slojevit scenario, čiji autori pokušavaju da daju odgovore na pitanja u vezi sa vrednošću života i očuvanjem čovečnosti. Oni polaze kako od pozitivnih, tako i od negativnih aspekata hrišćanskih učenja, odnosno ispravnih i pogrešnih tumačenja istih, posledica genetskog inženjeringa i izrade biološkog oružja, destruktivne ljudske prirode i društvenih problema izazvanih ksenofobijom. Reditelj Ichirou Itano (Kujaku Ō, Gantz) otkriva deo po deo slagalice, isporučujući intrigantnu apokaliptično intoniranu priču, obojenu tugom, očajem, patnjom, nasiljem i smrću. Uprkos ponavljanju pojedinih poruka i naglašenim elementima fantazije i (malo verovatne) naučne fantastike, njemu uglavnom uspeva da stoji čvrsto na zemlji i postigne izvestan (ne previše visok) nivo uverljivosti, da ispoštuje "rule of cool", stvori emotivnu (melo)dramu i podstakne na razmišljanje. Nauka i religija idu ruku pod ruku, što deluje kao oksimoron, naročito u gorkosladunjavom epilogu, koji navodi na pretpostavku da su čistilište i carstvo nebesko umreženi nekakvim nevidljivim sistemom.

Glavni (arhetipski i tragični) junak ovog animea jeste Joseph Jobson, zaštitnik slabijih, krotak i pravdoljubiv mladić koji je rano ostao bez roditelja, a kasnije i bez starije sestre, i koji je u sirotištu stomakom osetio siromaštvo, a na koži mržnju prema strancima, zahvaljujući razmaženim bogatunima siledžijama. Njegova požrtvovanost je nadljudska i beskompromisna, pa se često stiče utisak da želi da preuzme sav teret ovog sveta na svoja pleća. S obzirom na raskošnu galeriju likova, gledaočeva empatija nije rezervisana samo za njega, tako da čak i antagonisti, zastrašujuće smiren Magwald Xargin i njegova desna ruka, zavodljiva Beatrice, dobijaju dovoljno prostora i zaslužuju poneku simpatiju. Među članovima XAT-a ističu se brižljiva i psihički stabilna Amanda Werner i njen partner, temperamentni i brzopleti Hermann Salza.

Estetski posmatrano, Blassreiter je poput niskobudžetne verzije OVA-e Karas. Kombinacija standardno dobre tradicionalne i "plastične" kompjuterske animacije ume da zasmeta, ali se mora naglasti da je CGI optimalno iskorišćen, što posebno dolazi do izražaja u vrhunski izvedenim, tečnim i eksplozivnim akcionim sekvencama, od kojih zastaje dah. Iako (u dubokim "rascepima" na odeći) nosi predznak fan-service, trebalo bi pohvaliti i nepogrešiv, polurealističan dizajn aktera Naoyukija Onde (Parasite Dolls, Animatrix, Gantz, Ergo Proxy), kao i izvanredan odabir boja i ekstravagantan izgled Amalgama, vozila i letelica. Pozadine su oslikane tako da zaista podsećaju na planski urbanizovane evropske gradove, u kojima je savremena arhitektura pažljivo integrisana u onu iz prošlosti. U tom pogledu izuzetak nije ni srednjovekovni zamak u koji je smešteno postrojenje tajne organizacije Zwölf, opremljeno visokom tehnologijom. Eklektičan skor Hibina Norihika, koji prvi put stupa na teren japanimacije, spaja teatralne i melanholične orkestracije sa elektronikom, pop muzikom i tvrđim rokerskim zvukom, i gotovo svaki put pogađa u samu srž scene.

Za razliku od većine "henshin" ostvarenja, vizuelno atraktivan i tematski raznovrstan, Blassreiter je namenjen nešto starijoj publici, budući da nudi više od večite borbe dobra i zla...