Démanty noci (Dijamanti noći), dugometražni prvenac jednog od najistaknutijih reditelja češkog novog talasa, adaptacija je autobiografske novele Arnošta Lustiga, naslovljene Tma nemá stín (Tama nema senku). Ova eksperimentalna ratna drama usredsređuje se na dvojicu mladih Jevreja koji uspevaju da pobegnu iz voza na putu ka koncentracionom logoru, našavši se na nepristupačnom terenu, u šumama Sudetskih planina. Dok pokušavaju da pronađu sklonište i utole glad i žeđ, oni postaju laka lovina za grupu vremešnih nacista iz obližnjeg seoceta...
Kidajući okove konvencionalnog pripovedanja, svodeći dijalog na minimum i oslanjajući se, uz repeticiju, na uzburkane misli i nezavidnoj situaciji primerene postupke svojih likova, Němec maestralno oslikava očaj i strah, fizičku iznemoglost i stanje izmučene psihe dečaka. Prisnost ručne kamere, koja ih prati u naizgled beskrajnom lutanju i spuštanju na nivo životinja, doprinosi subjektivizaciji njihovog košmarnog doživljaja, pri čemu je holokaust iskorišćen kao paravan za prikaz preživljavanja u ekstremnim uslovima. Dezorijentišuće halucinacije, neispunjeni snovi i fragmentirana sećanja na težak, ali slobodan život u gradu (Pragu?) lucidniji su od nemilosrdne stvarnosti, a u nju prodiru tako da gledaocu pruže pravi (čitaj: krajnje neprijatan) osećaj zastrašujuće borbe za goli opstanak, uvlačeći mu se pod kožu. U nelinearnom i nekoherentnom narativu povremeno je nemoguće ustanoviti granice silovite uobrazilje, ali upravo u enigmatičnosti filma, a naročito dvosmislenog epiloga, leži njegova impresivna snaga.
Neretko apsurdnoj jukstapoziciji slika, prizorima iz prošlosti i sadašnjosti (a možda i budućnosti) bezimenih junaka (probijanje svetlosti zubatog sunca kroz krošnje drveća, obrušavanje stabala, gomila mrava na nogama, šakama i licu, starica i njene mačke na prozoru, sankanje razigrane dečurlije itd), pridruženi su prenaglašeni zvukovi (romorenje kišnih kapi, pucketanje grančica, šuštanje lišća, bat koraka, nepodnošljivo mljackanje bezubih "lovaca") kako bi se uznemirujuća atmosfera učinila još sumornijom i brutalnijom. Atraktivna crno-bela fotografija Jaroslava Kučere (kasnije sarađivao sa Jurajem Herzom na gotskoj melodrami Morgiana) i bravurozna gluma Ladislava Jánskog i Antonína Kumbere savršeno su komplementarni sa briljantnom režijom i neobičnom montažom. Nelagodnosti koju izaziva sadržina suprotstavljena je originalnost stila...
Kidajući okove konvencionalnog pripovedanja, svodeći dijalog na minimum i oslanjajući se, uz repeticiju, na uzburkane misli i nezavidnoj situaciji primerene postupke svojih likova, Němec maestralno oslikava očaj i strah, fizičku iznemoglost i stanje izmučene psihe dečaka. Prisnost ručne kamere, koja ih prati u naizgled beskrajnom lutanju i spuštanju na nivo životinja, doprinosi subjektivizaciji njihovog košmarnog doživljaja, pri čemu je holokaust iskorišćen kao paravan za prikaz preživljavanja u ekstremnim uslovima. Dezorijentišuće halucinacije, neispunjeni snovi i fragmentirana sećanja na težak, ali slobodan život u gradu (Pragu?) lucidniji su od nemilosrdne stvarnosti, a u nju prodiru tako da gledaocu pruže pravi (čitaj: krajnje neprijatan) osećaj zastrašujuće borbe za goli opstanak, uvlačeći mu se pod kožu. U nelinearnom i nekoherentnom narativu povremeno je nemoguće ustanoviti granice silovite uobrazilje, ali upravo u enigmatičnosti filma, a naročito dvosmislenog epiloga, leži njegova impresivna snaga.
Neretko apsurdnoj jukstapoziciji slika, prizorima iz prošlosti i sadašnjosti (a možda i budućnosti) bezimenih junaka (probijanje svetlosti zubatog sunca kroz krošnje drveća, obrušavanje stabala, gomila mrava na nogama, šakama i licu, starica i njene mačke na prozoru, sankanje razigrane dečurlije itd), pridruženi su prenaglašeni zvukovi (romorenje kišnih kapi, pucketanje grančica, šuštanje lišća, bat koraka, nepodnošljivo mljackanje bezubih "lovaca") kako bi se uznemirujuća atmosfera učinila još sumornijom i brutalnijom. Atraktivna crno-bela fotografija Jaroslava Kučere (kasnije sarađivao sa Jurajem Herzom na gotskoj melodrami Morgiana) i bravurozna gluma Ladislava Jánskog i Antonína Kumbere savršeno su komplementarni sa briljantnom režijom i neobičnom montažom. Nelagodnosti koju izaziva sadržina suprotstavljena je originalnost stila...
No comments:
Post a Comment