Kada je 2010. prikazano u okviru programa "Mladi duh evrope" Palićkog filmskog festivala, osamnaestominutno čudo Köögi Dimensioonid (Kuhinjske dimenzije) opisano je kao "transformacija kuhinje u dadaistički krajolik koji se neprestano menja". Elegantno pretapanje fantazmagoričnih slika obavijeno je disonantnim muzičkim skorom, dok je psihodelična atmosfera vrlo slična onoj iz animiranih segmenata kultnog Pink Floyd The Wall. Kroz tri tesno povezane eliptične vinjete, Priit Tender razbija monotonost svakodnevnice i vodi nas u kratku avanturu sa oživljenim trpezarijskim stolom po zemlji marširajućih čioda i razigranih levkova, zatim gledamo odmetnute novine kako seckaju i kuvaju domaćina, izazivajući njegovo ponovno otelovljavanje od delova kuhinjskog pribora, da bismo naposletku zaronili u apstraktni kosmos mehurova kafe tokom procesa ispijanja iste. Da li se i kakva se filozofija krije iza nadrealnih prizora, koji će zbuniti i usput hipnotisati svakog gledaoca, ostaje zagonetka, ali jedno je sigurno - Tender je, poput estonskih animatora sa čijim sam se delima susreo i o kojima sam ranije pisao (Põhja konn, Taevalaul, Guf i Laud), beskompromisan u eksperimentisanju sa medijem. O tome svedoče i podjednako začudni Gravitatsioon (1996), alegorična priča o mladiću koji želi da leti, Viola (1999), neobična romansa između tužne balerine i jednorukog čoveka-stolice, Mont Blanc (2001), fantazija o poseti sredovečnog muškarca planini Fudžijama, i Rebasenaine (2002), pomalo apsurdna basna o ženi lisici inspirisana legendom čileanskih Indijanaca.
No comments:
Post a Comment