Petrified Poem

Cherry Blossom Elephant In Forest (Young-jun Kim, 2011)

Svojom prefinjenošću i velelepnošću, četvorominutni Cherry Blossom Elephant In Forest (u originalu: 벚꽃나무 코끼리 숲) fascinira od prvog do poslednjeg frejma, pa ćete često poželeti da ga zaustavite i na trenutak se divite obilju detalja. Kroz briljantno kombinovanje kompjuterske 2D i 3D animacije Young-jun Kim demonstrira vrlo istančan osećaj za fantaziju, a o njegovoj maštovitosti svedoči i Fox Hat, kojim vas autor poziva na kratak povratak u detinjstvo.

Opojne i meke boje, pojednostavljen, ali efektan dizajn likova i raskošne teksture odaju utisak oživljene slikovnice, stvarajući snoviđajnu atmosferu. Nežne i pomalo uvrnute slike, koje donekle podsećaju na radove američke umetnice Kathleen Lolley i neodoljivi animirani film The Secret of Kells, prožete su elegičnim akustičnim skorom Jin-younga Koa i Hyun-wooa Parka, u verziji za CJ festival nezavisnog filma u Seulu, odnosno melanholičnom baladom koju izvodi ljupka korejska pevačica Lucia, u izvornom izdanju sa izvesnim razlikama u vizuelizaciji. Magično poetična priča, koja deluje kao da je inspirisana kakvim narodnim predanjem (te bi se lako mogla uklopiti i u video spot nekog indie rock/folk benda), vodi vas kroz bajkovitu šumu gde se rađa i umire ljubav između crnokose devojke i belokosog mladića iz cveta trešnje, čije drvo raste na leđima slona...

Thinking and Drawing: Nihon no Shinseki Art Animation (2005)

DVD antologija Thinking and Drawing distributerske kuće Image Forum (nekada Underground Center) sastoji se, kao što podnaslov kaže, od umetničkih animiranih filmova iz Japana. Devet visokostilizovanih minijatura na tragu su eksperimentalnih filmića Kōjija Yamamure, Davida Lyncha i istočnoevropskih animatora. Nastale su u periodu 1999-2005, a odlikuju se zapanjujućom tematskom raznolikošću, naročito ako uzmemo u obzir dužinu ili, bolje rečeno, kratkoću njihovog trajanja. Potpisuje ih sedmoro autora čiji se pristup stvaralaštvu drastično razlikuje od onog koji poslednjih godina diktira anime industrija.

Pošto dame imaju prednost, kompilaciju otvara Ga no Iru Tokoro (A Place Where There Are Moths, 2001) u kome se Mika Seike bavi ekološkim problemima u japanskom velegradu, opisujući sukob između ljudske tvorevine, jednoličnog stambenog bloka nalik Tetrisu, i prirodnog okruženja, oličenog u drvetu čije se lišće preobražava u narandžaste moljce. Sredovečna domaćica zarobljena je u sopstvenom stanu, betonskoj kutiji koju opsedaju spomenuti insekti, pa se ovo ostvarenje može posmatrati i kao feministička alegorija kojom se naglašava sputanost žene u tradicionalnom društvu. U podjednako aluzivnom i još nadrealnijem Nisou no Kuzu (Dialogue Between Two, 2004), rediteljka istražuje odnos između suprotnih polova putem nemog razgovora koji vode devojka na dnu jezera i mladić pokraj drveta. Neobična komunikacija, obeležena nerazumevanjem i različitim pogledima na svet, odvija se na metaforičkom nivou, slanjem poruka obavijenih ljušturom simbola (riba, leptir, seme, suza, jaje i trn). Mikini idiosinkratični kolaži, sačinjeni od skeniranih i kompjuterski obrađenih fotografija, poseduju zrnastu teksturu novinskih isečaka ili smetnji na televizoru, a uokvireni su minimalističkim zvucima poput gličeva.

Ga no Iru Tokoro (gore) / Nisou no Kuzu (dole)

Udeo mašte u kreativnom procesu, samointrospekcija tvorca i njegova neraskidiva veza sa delom koje se rađa prikazani su "misaonom petljom" u Kangaeru Renshu (Imagination Practice, 2003) Suwamija Nogamija. Naizgled beskrajno smenjivanje kadra u kome vidimo umetnika ispred otvorenog prozora i autoportreta na stolu upućuje na cikličnost kakva je oličena u Uroborosu, a ispraćeno je monotono komičnim "muzičkim skorom" koji podseća na preskakanje gramofonske ploče uz sporadično "oglašavanje" opruge, baš kao ono iz Looney Tunes crtaća. Osnovnim bojama akcentovani su detalji - nebo, okvir, olovke i gumica.

 Kangaeru Renshu

Sablasno beli Yukidoke (The Thaw, 2004) i nešto mračniji Shinsatsu Shitsu (Consultation Room, 2005) mogu se okarakterisati kao "feel bad" kraljevi antologije. Osvrćući se na strahove od odbacivanja, bolesti, deformisanosti i smrti, Kei Oyama stvara uznemirujuću atmosferu koja priziva Lynchove Six Figures Getting Sick (1966) i Eraserhead (1977). Turoban zvučni dizajn i izobličeni likovi, čija meka, ranjiva i delimično zamagljena tela neprekidno pulsiraju, izazivaju osećaj mučnine i depresije, ali su neosporno lepi i nadahnjujući u svojoj grotesknosti.

Yukidoke (gore) / Shinsatsu Shitsu (dole)

Kontemplativni i opuštajući stop-motion Heya/Keitai (Gestalt, 1999) predstavlja hipnotišući ples linija i oblika u pratnji opojnog orguljskog preludijuma BWV659 Johanna Sebastiana Bacha. Za izvođenje ove prostorne geometrijske apstrakcije, koja neretko zalazi u domen optičkih varki, Takashi Ishida je utrošio čitavih dvanaest meseci, oslikavajući zidove i pod prostorije i pri tom snimajući svaki potez. Očaravajuć rezultat u skladu je sa uloženim trudom i vremenom, a deluje kao zaboravljeni biser iz 70-ih.

Heya/Keitai

Košmarni i crnohumorni U-SA-GUI (2002) Tetsujija Urashigea počinje citatom iz Brillat-Savarinovog traktata La Physiologie du Goût (Fiziologija ukusa), koji sugeriše da konzumiranje pojedinih vrsta mesa vrši značajan uticaj na snove. Dva bela zeca igraju neobičnu društvenu igru, pri čemu ilustracije na poljima određuju ono što njihova zarobljenica, devojka sa povezom preko očiju, treba da pojede. Ukoliko pogodi, pljuje kockicu i na taj način utiče na dalji tok igre, odnosno na sledeći potez zloćudnih krznenih čuvara. Sjajna vizuelizacija, morbidna atmosfera i nepredvidljivi preokreti (osim možda onog u epilogu) pružaju kratkotrajan, ali nezaboravan doživljaj, najverovatnije poručujući da zečetinu ne bi trebalo konzumirati pre spavanja.

U-SA-GUI

Najduži na DVD-u je sedamnaestominutni Yami o Mitsumiru Hane (A Feather Stare at the Dark, 2003), čija izrada je trajala neverovatnih osam godina. Tehnika koju Naoyuki Tsuji primenjuje je u neku ruku destruktivna, jer svaki sledeći frejm podrazumeva delimično brisanje prethodnog, kao kod Piotra Dumałe, s tim što je grebanje po gipsanoj podlozi zamenjeno crtanjem ugljenim štapićima na papiru. Dopuštajući trenutnoj inspiraciji da ga vodi, reditelj isporučuje smelu, psihodeličnu, uvrnutu i perverznu bajku, koja dekonstruiše mit(ove) o postanku sveta. Nemoguće ju je prepričati, ali je zato treba videti.

Yami o Mitsumiru Hane

Kompilaciju zaokružuje simpatična fantazija Kaidan (2003), za koji je Norihito Iki inspiraciju potražio u narodnim predanjima rodne zemlje. Koristeći crno-bele fotografije kao pozadine i kombinujući ih sa pojednostavljenom dvodimenzionalnom animacijom, Iki opisuje jedan vreli letnji dan u životu radoznale devojčice koja dolazi u susret sa natprirodnim, tj. sa entitetom zaglavljenim između ovog i onog sveta. U blizini šintoističkog hrama, ona nailazi na poluraspadnuti leš žabe, čiji duh joj nadalje ne da mira. Eterični skor besprekorno se uklapa u nesvakidašnji splet slika.

Kaidan

The American Astronaut (Cory McAbee, 2001)

The American Astronaut je luckasto avangardni dugometražni prvenac multidisciplinarnog umetnika Coryja McAbeeja koji, osim što potpisuje scenario i režiju, tumači glavnog junaka, komponuje muziku i učestvuje u izradi slika iskorišćenih za scene putovanja po svemiru. U pitanju je smeli spoj "naučnofantastičnog" roudmuvi-vesterna, izvitoperene komedije i nekonvencionalnog pank-rokabili mjuzikla, čija radnja se odvija u dalekoj alternativnoj prošlosti.

Intergalaktički trgovac Samuel Curtis pristiže u kafanu Ceres Crossroads, situiranu na asteroidu Ceres, gde po narudžbini donosi mačora Monkey Pussa, koji će ubrzo biti preimenovan u Oscara. Od barmena Eddieja u zamenu dobija crni kofer u kome se nalazi genetski klonirana DNK koja će jednog dana postati Prava Živa Devojka. Nakon susreta sa dugogodišnjim prijateljem (i plesnim partnerom) Lawrenceom "Larryjem" Blueberryjem, piratom koji švercuje voće, Samuel kreće u novu misiju. Njegov sledeći zadatak je da otputuje na planetu Jupiter, koju nastanjuju isključivo muškarci, i da tamo nadzorniku rudnika Leeju Vilenskom preda paket sa Pravom Živom Devojkom kao otkupninu za Dečka Koji Je Zaista Video Ženske Grudi. Dečko bi trebalo da zameni preminulog Johnnyja R-a, koga su kao divljeg pastuva jahale (staro)južnjačke lepotice sa Venere, tretirajući ga kao kralja. Međutim, Samuelu je za stopama psihotični profesor Hess, samoproklamovani "rođendanac" koji ubija jedino ako za zločin nema razloga...

Pod uslovom da ste upoznati sa početkom Cronenbergove karijere, naracija u prologu će vam najverovatnije izmamiti osmeh na lice, jer briljantno parodira (i istovremeno poštuje) Stereo i Crimes of the Future. A u nastavku ćete primetiti da McAbee crpe inspiraciju iz različitih izvora, vešto spajajući nespojivo i stvarajući jednistvenu, ekscentričnu, kapricioznu i krajnje neozbiljnu, ali slasnu metafilmsku papazjaniju, na kakvu nećete naići u Hollywoodu, pa makar ga prekopali uzduž i popreko. Prateći pomerenu logiku koja počiva na krivljenju stvarnosti i dizajnirajući tehnologiju koja deluje "kao da se može popraviti čekićem", reditelj se, između ostalog, poziva na dadaizam, naivnost Eda Wooda, Markerov foto-roman La jetée, kemp estetiku, crtaće sa Marsovcem Marvinom (pištolj za dezintegraciju) i svemirske opere. Preplitanje apsurdnog, uvrnutog i deadpan humora, koje naročito dolazi do izražaja u pevačko-plesnim tačkama, može se pripisati uticaju kultnog serijala Monty Python's Flying Circus, radikalnih mjuzikala Kena Russella, najbizarnijih eksperimenata Davida Lyncha i čitavog opusa Guya Maddina. Teško je ostati ravnodušan na besomučno ponavljanje "What did your father teach you?" brodskog budilnika (koje se prekida odgovorom "My father taught me to kill the sunflower"), na recitaciju o bebi u tegli, sa naočarima i pištoljem, ili na Samuelovu pesmu posvećenu šašavoj kraljici Venere Cloris (Annie Golden, koja je debitovala kao Jeannie Ryan u Formanovom Hair):

"What style, what class.

The girl with a vagina made of glass.

So perfect and pure

and gynecologically demure."

Osim što vas neprestano bombarduje neobičnim i često neuhvatljivim dosetkama, ostavljajući vas zatečenim, McAbee pokazuje da ima oštro oko i da tačno zna kako želi da prezentuje svoje ideje, tako da je kompozicija kadrova pažljivo osmišljena, a zrnasta crno-bela fotografija W. Motta Hupfela III vrhunska. Vragolasta igra svetlosti i dubokih senki upućuje na nemački ekspresionizam i film noir, a služi i kao maska za skromne setove koje je ekipa mogla da priušti od mikro-budžeta. Unutrašnjost Samuelovog svemirskog broda, oblikovanog po uzoru na parnu lokomotivu, uređena je kao samački stan sa polovnim nameštajem, Ceres Crossroads podseća na prosečni bircuz u nekom zabačenom kraju Amerike, jupiterska fabrika je skladište nalik pećini, dok je Venera proplanak u blizini jezera. Međutim, jeftina scenografija savršeno odgovara šaljivom retro-futurističkom predstavljanju kosmosa, baš kao što se u istu sliku uklapaju i iskarikirani, ali beskrajno zanimljivi likovi. Već prvom izgovorenom (ili otpevanom) replikom, oni prete da ukradu scenu, pridobijajući simpatije gledaoca u trenu. Sjajan odabir uglavnom nepoznatih glumaca u najvećoj meri doprinosi da McAbeejeva vizija bude potpuna i nezaboravna. Rocco Sisto je teatralno maestralan i kao narator i kao poremećeni negativac, zakleti neprijatelj harizmatičnog Sama Curtisa, a Gregory Russell Cook se odlično snalazi kao pomalo zbunjeni lepuškasti mladić (inače, u kostimu boga Merkura, zato što mu se tako hoće) za kojim bi domorotkinje Venere mogle da balave. Vrlo upečatljiv je i Tom Aldredge u sporednoj ulozi ostarelog stand-up komičara u pokušaju, koji svaki nastup započinje sa: "Hey, is it just me or do my balls itch?"

Ono što McAbeejevoj ekstravaganci nedostaje jeste još mrvica hrabrosti, malo odmereniji ritam naracije i katarzičniji kraj, mada se i antiklimaks u epilogu može protumačiti kao nameran, tj. kao još jedna u nizu autorovih nemilosrdnih  šala...

Ašina sreća

Napomena: Svi likovi u ovoj bajci su punoletni, a poružnele polusestre drma zakasneli pubertet.

   “Opet si lizala šećer!” – obrve njenog očuha skupile su se u nakostrešenu pijavicu, a bore na njegovom čelu formirale su nešto nalik trozupcu. Aša je, kao i uvek, pognula glavu i gledala je u pod koji je domalopre čistila rupičastom krpom i sunđerom što propušta vodu.
    “Ali, oče…” – pokušala je da se odbrani, iako je bila kriva. (Glad ne poznaje nevinost.)
    “Nisam ti ja otac!” – dreknuo je, namrgodivši se još više, i opalio joj šamar. “Ako opet vidim tragove tvog poganog jezika na polici, odseći ću ti ga i baciti Kerožderima… A sad izlazi odavde! Ne želim da te vidim… do večeras.”
    Uplakana i uplašena, poklonila se Despotu i izjurila je iz prestone dvorane. Na poslednjem stepeniku ispred memljive podrumske prostorije (u kojoj je obitavala) stala je nezgodno, uganuvši gležanj. Srećom po nju, dva MišKentaura su baš u tom trenutku napustila stambenu rupu u potrazi za hranom, te su pozvala kućepaziteljku Nanu u pomoć. Dobrodušna i dobrodržeća starica dotrčala je do Aše sa hladnom oblogom i već pripremljenom bajalicom i zalečila je dok si rekao zglob. Primetivši tek osušene suze na devojčinom licu, upitala ju je kao da unapred ne zna odgovor:
    “Ko je dirao moju malu devojčicu?”
    “On…” – procedila je kroz zube.
    “Nemoj, zlato, da te pogađa njegova tortura, tvoja Nana je tu da te štiti. Videćeš, uskoro će se i tebi iskeziti sreća.”
    Nanine reči nakratko su je utešile, kao šolja ohlađenog čaja sa sitno seckanim jagodama. Toj neobrazovanoj, ali promućurnoj ženi bila je doživotno dužna, jer ju je privila uz grudi kada su je roditelji bezrazložno napustili. Zato je iste večeri došla u njen sobičak iza šupe i, poput mačeta, sklupčala se na mekoj vunenoj ponjavi, da bi potom zaspala čvrstim snom. Već nekoliko noći unazad mučili su je košmari u kojima je hodala po staklu i nosila obramku sa dve velike kofe prepunjene vodom…
    Idućeg jutra, pozvale su je polusestre koje su se prethodnog dana vratile iz privatne klinike za estetsku hirurgiju. Ugradile su roščiće i treće oko, što je u ono suludo vreme bilo pomodno, pa su im od nervoze izbile sitne pege po bucmastim obrazima. Ležale su na mekim dušecima, u krevetima pod svilenim baldahinima, zahtevajući od Aše da im iseče i isturpija nokte na stopalima. (Bila su im neprirodno izdužena, pa su stalno morale da nose haljine do zemlje, pošto su im hirurzi rekli da im nikakva operacija ne bi pomogla.)
    Jadna Aša povinovala se njihovim naredbama, jer nije podnosila bol, a one su umele da joj rade baš svašta – čupaju joj kosu, štipaju i uvrću bradavice na dojkama, snažno je pljeskaju po goloj zadnjici ili joj dršku od metle guraju u vaginalni i analni otvor. Jednom prilikom otišle su toliko daleko da su iz bunara prizvale Crne Puzavice, koje su je, razapetu, šibale po leđima bar pola sata.
    Po završetku manikira, uzela je četku u ruke, ne bi li im raščešljala kosurine, koje su bile umršenije od kablova kurcšlus-majstora, zato što su se veštački produžeci bunili protiv prirodnih vlasi. To je umelo da traje i do šest sati, posle čega nije bila sposobna ni za šta. Međutim, nikog od njenih staratelja nije bilo briga da li je umorna ili nije, zato što je trebalo očistiti kamin i naložiti vatru pre orgija koje je Despot priređivao za rođake i bliske prijatelje. Iako je bila nežna i krhka, sve ovo je uspevala da izdrži zahvaljujući Naninim isceliteljskim veštinama, koje je ova skrivala od gazde kao zmija namiguša ukradena ptičja jaja. Teško joj je padalo, ali je trpela, ne želeći pri tom da prizna nedavno razvijene mazohističke sklonosti.

***

    Kao po običaju, princ Blagoje šetao je lavirintom prostranog dvorišta oko zamka Osinje Gnezdo. Odlučio je da sedne i odahne, hladeći se lepezom koje su mu sluškinje poverile, pre no što su otišle na tročasovni odmor. Kraj njegovih nogu, dremala je Strela, ženka sivog risa, a po naslonu klupe šetao je plavi papagaj Božidar, vezući na tečnom japanskom. Njihov gospodar se trudio da bude utučen, ali je umesto toga ličio na dvorsku ludu koja ima zatvor. Durio se poput petogodišnjeg klinca, jer je njegova majka, kraljica Lilit, planirala maskembal na kome bi on trebalo da odabere buduću ženu. (Odlučila je da pošalje pozivnice svim imućnijim porodicama, ali i onima iz srednje klase koji su podržavali njenu kandidaturu za predsednicu i promenu statusa države.) Smatrao je da je svaki vid zabave neumesan, s obzirom na to da nije prošlo ni godinu dana od kraljeve smrti.   
    “Neću da se ženim!” – uporno je ponavljao u sebi. Sasvim slučajno, misli mu je pročitala poslednja pčelovila, koja je u blizini skupljala nektar sa ruža grmuša.
    “Iju!” – ciknula je. “Tako lep dečko, a neće u brak!”
    “Ko si ti?!” – podviknuo je.
    “Nema potrebe da se brecaš!” – unela mu se u lice. “Čujem ja dobro. Štaviše, prošle godine sam osvojila zlatnu trubicu na Šumskoj Sluhijadi.”
    “Isto tako nema potrebe da mi oblećeš oko nosa, zato što vidim bolje od sokola.”
   “U, sad ga pretera! Da si rek’o “bolje od sove”, možda bih ti i poverovala, ali ovako… Mada, u stomaku osećam da ćemo se odlično slagati – oboje izmišljamo za desetku.” – osmehnula se, namignuvši.
    “Možda… ako mi pomogneš da pobegnem odavde.”
   “Hm… da vidim šta mogu da učinim po tom pitanju… (gledala je unaokolo) “Aha! Dodaj mi onu flašu!” – uperila je kažiprstić ka boci za čokoladni liker od kojeg je Strela bila zavisna. Princ je zbunjeno odmeri, pa reče:
    “Jesi li sigurna da možeš da je držiš?”
   “Hehe… budalice. Ti ćeš mi je pridržavati dok je ne preinačim u staklene klompe.”
    “Klompe?!” – prenerazio se Blagoje. “Šta će mi?”
   “Biće to poseban komad obuće. Čim ih budeš obuo, postaćeš nevidljiv i moći ćeš da se iskradeš odavde, ali će njihova moć prestati u ponoć.”
    “Zvuči tako jednostavno. Otkud da znam da me baš u ovom trenutku ne lažeš?”
    “Ih! Među prijateljima nema laganja. Osim toga, možda bi mi i nos poras’o ili bi se ove kratke noge još za koji santimetar skratile.”
    Uverivši ga u svoju iskrenost (uz dve-tri kapi magične pljuvačke), stvorila je par klompi za nevidljivost i mladić je ubrzo zbrisao. Obilazeći ulice na koje mu ranije nisu dopuštali da izlazi, sreo je Ašu i zaljubio se u nju na prvi pogled. Nosila je korpu opravljenih vibratora, kondoma i kontraceptivnih sredstava za Despotovu kompaniju. Njenu dugu, riđu kosu mrsio je drski povetarac, koji odavno nije omastio brk, a jedre grudi samo što nisu iskočile iz tesne bele košuljice koju je od biološkog oca dobila za petnaesti rođendan, pa joj je već bila omalela. Odlučio je da je obeščasti, zgrabio je za ruku i odveo na vrh brda, gde je raslo jedinstveno stablo oraha, čiji plodovi su bili ispunjeni medom. Kada su tamo stigli, izuo se i Aši oduzeo još malo daha, do kojeg tek što je došla nakon prepada ispred apoteke…
    Šta se tačno desilo ispod mladog drveta znaju jedino Blagoje i Aša… i mila pčelovila koja je tokom njihovog odnosa čuvala stražu. Ljudi su kasnije tvrdili da su se odmah potom venčali, da je novopečenu princezu royal-svekrva prihvatila kao sopstvenu kćer i da je s uživanjem čuvala brojnu (i nestašnu) unučad. Nani je na svadbi srce eksplodiralo od sreće, ali je njen duh ostao do kraja svetkovine. Sa MišKentaura skinuta je kletva – ponovo su bili oni stari, normalni Kentauri i dobili su počasna mesta u štalama Osinjeg Gnezda. Strelu su poslali na besplatni program odvikavanja od alkohola, pošto su prinove zahtevale dodatne troškove, a talentovanog Božidara zaposlili su preko veze na Lingvističkom Univerzitetu. Kako zaštitna sredstva i seksualna pomagala nisu stigla do orgijaša, cele noći su se isključivo mazili i igrali nekakvu video igru za postizanje virutelnog orgazma. Ašinim polusestrama ispali su roščići i iscurelo je treće oko, a ona više nije imala potrebe da liže šećer. Kraljević ju je nesebično i bespoštedno voleo i stalno joj kupovao neobične slatkiše. Omiljeni su joj bili: plave dunje u zaslađenom jogurtu, listovi kupusa u sirupu od požutelih pomorandži i štapići sa ukusom vanile umočeni u prijatno gorke bale Keroždera…

The Third and the Seventh (Alex Roman, 2009)

Zaista je teško poverovati da je, uz izuzetak nekolicine detalja i delova pozadine (nebo, avion, golubovi, fotograf, time-lapse cvetovi), The Third and the Seventh u potpunosti kompjuterski animiran film. A neverica raste kada u obzir uzmete činjenicu da su "nemi protagonisti" postojeći objekti koji su iznova modelovani na računaru, a koje su projektovali slavni arhitekti kao što su, između ostalih, Ludwig Mies van der Rohe, Loius Kahn, Frank Gehry, Santiago Calatrava i Tadao Ando.

Kroz gracioznu, mističnu i umirujuću igru svetlosti, senki, tekstura i odraza, španski reditelj reklama Alex Roman (rođen kao Jorge Seva) pomera granice u primeni savremene tehnologije i stvara hiperrealističnu arhitektonsku fantaziju, kojoj nikakav narativ nije potreban da bi vam svojom velelepnošću oduzela dah. Njegov cilj bio je da, kako sam kaže, "umetnost arhitekture izloži sa fotografske tačke gledišta", služeći se pri tom i apstrakcijom. Zato u suptilno katarzičnoj završnici uvodi oblak u enterijer Muzeja umetnosti u Milvokiju, lebdeće lampione oko kuće na planini Fuđi (Forest Refuge Satoshija Okade) i izaziva haos u Akademskoj biblioteci Phillips Exeter, oživljavajući knjige, čiji listovi izvode hipnotišući ples u prostoru ograničenom betonom i drvetom. Relaksirajuć i nenametljiv minimalistički skor, zasnovan na delima The Departure (Michael Laurence & Edward Nyman) i Le Carnaval des animaux (Charles-Camille Saint-Saëns), obavija ovaj vizuelni slatkiš poput tanušne, ali neprobojne opne...

Zvanični sajt: ThirdSeventh.com

Watch it on Vimeo.

Šifra: Crveno

    Nedelju dana pre nego što je navršila osamnaest leta, Ružica je ostala bez majke. Suicidna Marija otvorila je prozor na dnevnoj sobi i skočila sa trinaestog sprata na trotoar obložen štampanim betonom. Izdahnula je par sati kasnije i to u naručju doktora koji ju je redovno posećivao i pružao joj seksualne usluge. Kćerki je u nasleđe ostavila stan sa minimalistički uređenim enterijerom (ne zbog trenda, već od nemaštine) i jarkocrveni kaput sa kapuljačom koji je obukla jedanput. Ostalu odeću spalila je u kadi, a potom prelila čokoladnim sirupom. (Negovala je uvrnut smisao za humor.) U sažetoj poruci (kakvu ostavljaju lepo vaspitane žene samoubice) napisala je sledeće:

    “Bebice mamina,

   Oprosti mi što te ostavljam nezaštićenu, u raljama podivljale civilizacije. Brigu o tebi mogla bi da preuzme žena koja me je očuvala do petnaeste godine, ali nisam sasvim sigurna da će te primiti pod svoja krila. Odavno smo se posvađale zato što sam pojela tvrdo kuvano jaje koje je bilo namenjeno njenom biološkom sinu jedincu. Tada me je oterala, a kasnije sam saznala da je dečak preminuo. Iz nekog razloga, nikada mi nije oprostila, a uzrok mališine smrti bio je kamion kojim je upravljao pijani vozač. Ako želiš da je posetiš i izviniš joj se u moje ime, mada čisto sumnjam da će prihvatiti izvinjenje, podigni sav novac iz banke (nije još mnogo ostalo na računu), svrati do supermarketa, napuni pletenu korpu pićem i hranom i sedni na voz za Vukojebinu. Potraži poslednju kuću u selu, okrečenu u žuto.

                                                                                      Volim te i ljubim,
                                                                    ali sada moram da se ubijem.
                                                   Smučio mi se život, a naročito komšiluk.

P.S. Postoji mogućnost da ćemo se sresti u Ništavilu i pošteno ispričati, imajući čitavu večnost samo za nas dve. Sve će biti kao što je bilo ranije, osim praznine koja će nas okruživati i pokušavati da nas pojede za neki od nirvanskih obroka.

P.P.S. Budi uvek dobra i čuvaj se jaganjaca, naročito belih.”

    Kada je završila sa čitanjem, osmehnula se krišom, iako su policajci već bili otišli. (Informativni razgovor trajao je kratko, a oni su kao po običaju delovali nezainteresovano.) Otišla je do kuhinje, sklopila hartiju, polila je sveže isceđenim limunovim sokom i pojela u dva-tri zalogaja. (Bio je to ukus koji se teško zaboravlja i ostavlja petomilimetarsku posekotinu na jeziku.) Skinula je sve od odeće i zavalila se u fotelju, da razbistri misli. Proces bistrenja trajao je svega šest stotina šezdeset i sedam sekundi (sa mogućom greškom od nekoliko desetina stotinki), posle čega je odabrala haljinu za put – tamnozelenu sa čipkanim porubima. Ogrnula je onaj nasleđeni kaput (bio joj je taman, a podsećao je na ogrtač) i obula braon čizme do kolena.
    Prateći instrukcije koje joj je majka ostavila na rastanku, stigla je u Vukojebinu. U dvosednom kupeu upoznala je uglađenog gospodina u svetlom odelu. Pošao je u potragu za čuvenim prizivačem duhova koji je obećao da će mu oživeti supružnika. Dirnula ju je njegova priča, ali se potrudila da je što pre zaboravi, jer od nje nije imala nikakve koristi. Ucveljene ljubičice koje su rasle u žardinjerama na železničkoj stanici zalila je suzama i uputila se ka žutom kućerku na kraju sela. Dočekala ju je ljubazna starica i pažljivo saslušala, da bi je na kraju razgovora čvrsto zagrlila kao da joj je rođena unuka.
    Saznala je da matora u tajnoj prostoriji neguje mladića koji boluje od retkog oblika likantropije. Zvao se Loup* i bio je mršav, ali simpatičan. Tokom noći punog meseca, izrastale su mu sive kovrdžave dlake po telu, dobijao je napade nalik epileptičnim i cvileo je poput šteneta koje su odvojili od keruše. Ružica se zaljubila u njega (možda iz sažaljenja, a možda i zbog dužine njegovog spolovila), odlučivši da ga uzme za muža. Verovala je da će ga izlečiti njene vrline, kojima je malo koja cura u to vreme mogla da se diči – nepoljuljana iskrenost, neprikosnovena ljupkost, neukaljana nevinost i nesebična ljubav. Od Babe su zatražili i dobili blagoslov, a venčanje je održano u Svetoj Šumi, pod vedrim nebom. Tokom svetkovine, kojoj su prisustvovale brojne zvanice, pošto su Vukojepčani bili druželjubivi ljudi i voleli su veselja, pojavila se grupa narogušenih i naoružanih bradonja, fanatičnih protivnika vukodlaka. Nastao je tajac. Opkolili su prisutne sa svih strana i do mladenaca propustili svog vođu Lovca Udovca, koji je jedini nosio veštačku bradurinu.
    “Je li, mala…” – obratio se nevesti. “Zašto su ti oči toliko vlažne?”
    Pognuvši glavu, tiho je prozborila: “Znam da ćete mi ubiti dragog, pa već tugujem za njim.”
    “A zašto misliš da ćemo ga ubiti?” – iskezio se silnik.
   Pokrila je lice rukama i počela je da plače… Jedan za drugim, odjekivali su pucnji iz sačmare, pomešani sa vriscima prisutnih. Krv je prskala na sve strane, praveći neobične oblike u vazduhu. Po završetku pokolja, ubice su odnele leševe do najbliže bolnice, rekavši da su u pitanju žrtve nesreće u lovu. Obdukcijom je utvrđeno da je Ružičino srce bilo od najfinijeg srebra…

-------------------------------------------------------------------------------------------

*Vuk