24 Jun 2013

Bobby Yeah (Robert Morgan, 2011)


Nezavisni britanski animator, reditelj i scenarist Robert Morgan jedan je od najznačajnijih i najtalentovanijih stvaralaca u istoriji stop-motion animacije. Iako iza sebe ima samo šest kratkometražnih filmova, dobitnik je više od trideset nagrada na međunarodnim festivalima. Najnovije ostvarenje iz Morganove laboratorije užasa, morbidna fantazija Bobby Yeah, nezaboravno je visceralno i cerebralno iskustvo i jasan pokazatelj evolucije njegove umetnosti.

Naslovni junak, čovečuljak sa telom punjene lutke i izraslinama u obliku zečijih ušiju, sitni je kriminalac, koji krađom omiljenog ljubimca od nezgodnih "suseda" dovodi sebe u velike neprilike. Ne znajući da je radoznalost ubila mačku, uporno pritiska crvenu dugmad i pokreće niz grotesknih mutacija koje će mu zauvek promeniti život.


Opsednutost "stvarima skrivenim ispod kamenja" koja Morgana prati od ranog detinjstva, odnosno od gledanja Đavola bez lica (Fiend Without a Face, 1958) na osmomilimetarskom projektoru, ovde se odražava na iščašene oblike, kakvi se pojavljuju samo u najbizarnijim košmarima. Turobnu dimenziju, satkanu od zaboravljenih strahova i duboko potisnute griže savesti, nastanjuju monstrumi sa oteklinama, čirevima i gljivičnim oboljenjima svud po sluzavoj koži. Crv isplaženog jezika, nakalemljen na oklopno vozilo, ispaljuje zakrvavljene punoglavce sa bezbroj repova. Deformisani i razjareni fetus izbija iz utrobe slepog heruvima i pljuje loptice od zgrušane masti. Vranoglava itifalična nakaza odbacuje sopstveno spolovilo, deblje od smežuranog torzoa, dok zaposednuti Golliwogg vrišti, povraćajući giljotinu i dželate!


Inspirisan delima nadrealizma i telesnog horora, a začinjen crnim humorom, Bobby Yeah deluje kao slagalica koju su sastavljali vragolasti klonovi Boscha, Lovecrafta, Dalíja, Švankmajera, Cronenberga, Lyncha, Barte i braće Quay. Iako traje svega dvadesetak minuta i sledi jednostavan zaplet, ova delirična, brutalno uznemirujuća minijatura ostavlja snažniji utisak od kompletnog opusa pojedinih filmotvoraca. Dašćući, zavijajući i cijučući, brižljivo izrađene mesnate marionete migolje se i puze toliko uverljivo, da ih je nemoguće potisnuti, a kamoli izbrisati iz sećanja. Međutim, pod debelom skramom njihove odurnosti, počiva nešto ljudsko, gotovo neiskvareno, što izaziva gledaočevu empatiju. Pored ovih "škartova" sa ivice podsvesti, lepljivosti atmosfere dorpinose i paleta boja, kojom dominiraju tamnoplava i ružičasta, suptilno osvetljenje i mračno-ambijentalni elektro skor muzičara ZnO-a, sa kojim je Morgan sarađivao na podjednako upečatljivim The Cat With Hands (2001), The Separation (2003) i Monsters (2004).


Obraćajući se našoj averziji od bolesti i truleži, a baveći se temama kao što su gorespomenuta (samodestruktivna) znatiželja, zločin i kazna, smrt i preporod, autor zapravo govori o sebi, kreativnom procesu i svom odnosu prema publici. Bobby je Morganov alter ego, otelovljenje rastrojenog unutrašnjeg deteta, promućurni eksperimentator, koji uspešno privlači (ili bolje reći, otima) vašu pažnju i čije se nedaće mogu protumačiti kao posledica mazohističkog istraživanja i, u isti mah, otvaranje portala ka Kraljevstvu Pobesnele Mašte...

No comments:

Post a Comment